NASA-in Lunar Reconnaissance Orbiter pronašao je veliki krater koji se nije nalazio na starijim snimcima Meseca. Poređenjem fotografija potvrđeno je da je nastao 2024. godine, kada je asteroidni ili kometni fragment udario u površinu, a da eksploziju tada nije neposredno registrovao nijedan teleskop.
Novi krater širok je približno 222 metra i dubok do 43 metra. Nazvan je po planetarnom naučniku Tomasu Mekgetčinu. Po dimenzijama predstavlja najveći svež lunarni udar otkriven u savremenom periodu detaljnog snimanja.
Mesec nema gustu atmosferu koja bi manje svemirske objekte usporila ili sagorela. Fragment velik nekoliko desetina metara zato može stići do tla gotovo kosmičkom brzinom i osloboditi energiju dovoljnu da trenutno iskopa ogroman otvor.
Materijal izbačen udarom rasut je na desetine kilometara od središta. Svetliji tragovi i sekundarni krateri omogućavaju istraživačima da procene pravac udara, brzinu izbačenih stena i promene u gornjem sloju mesečevog tla.
Podaci NASA-inog orbitera pokazuju da je događaj uticao na oblast širu od 100 kilometara. Oko mesta udara nastala je i neobična hladna zona prečnika približno šest kilometara, jer je eksplozija rastresla površinski sloj i promenila način na koji on tokom noći zadržava toplotu.
Mesečevo tlo, odnosno regolit, stalno se menja udarima sitnih meteorita. Taj proces naučnici nazivaju „baštovanjem“ površine, jer se čestice neprestano prevrću, usitnjavaju i mešaju, iako na Mesecu nema vetra ni kiše.
Veliki novi krater pruža retku priliku za proveru modela. Pošto istraživači znaju približno vreme nastanka, mogu pratiti kako se svež izbačeni materijal vremenom menja pod uticajem Sunčevog zračenja i mikrometeorita.
Procene zasnovane na ovom udaru ukazuju da se gornjih nekoliko centimetara tla potpuno premeša tokom desetina hiljada godina. To znači da tragovi astronauta Apola mogu opstati veoma dugo, ali ne zauvek. Direktan ili blizak udar jednog dana će ih izbrisati.
Događaj je važan i za planiranje budućih baza. Krater veličine 222 metra nastaje retko, približno jednom u više od jednog veka, ali manji udari su mnogo češći. Zgrade, energetski sistemi i skladišta na Mesecu neće imati zaštitu atmosfere kakvu pruža Zemlja.
Za smanjenje rizika biće potrebno ukopavanje pojedinih objekata, korišćenje regolita kao zaštitnog sloja i postavljanje najvažnijih sistema na međusobno udaljene lokacije. Jedan udar tada ne bi mogao da onesposobi čitavu bazu.
Novi krater pokazuje da Mesec, iako na prvi pogled deluje nepromenljivo, nije geološki potpuno zamrznut. Njegova površina i dalje prima udarce iz svemira, a savremeni sateliti prvi put omogućavaju ljudima da gotovo u realnom vremenu posmatraju kako nastaje novi deo lunarnog pejzaža.
S.B.
