Zapadna Australija uvela je zabranu korišćenja i čuvanja pametnih naočara u državnim školama. Uređaji moraju ostati izvan učionice i školskog prostora pod pravilima koja ih tretiraju kao poseban rizik, a ne samo kao još jednu vrstu mobilnog telefona.
Savremene pametne naočare mogu imati kameru, mikrofon, zvučnike i pristup sistemima veštačke inteligencije. Korisnik može fotografisati ono što gleda, snimati razgovor, dobijati informacije glasom ili slati sadržaj na obradu bez očiglednog držanja telefona u ruci.
Australijski ABC preneo je stav ministarke obrazovanja da za takve uređaje „nema mesta“ u državnim učionicama. Glavni razlog je mogućnost neprimetnog snimanja nastavnika i učenika, uključujući decu koja nisu dala saglasnost.
Klasičan telefon je lakše uočiti. Kada učenik podigne uređaj i usmeri kameru, okolina uglavnom shvata šta radi. Kod naočara kamera može biti veoma mala, dok lampica koja označava snimanje nije uvek dovoljno vidljiva iz svakog ugla.
Drugi problem je provera znanja. Učenik bi pogledom mogao da zabeleži pitanje, pošalje ga sistemu veštačke inteligencije i dobije odgovor preko skrivenog zvučnika. Nastavniku bi bilo teško da razlikuje takvu pomoć od običnog gledanja u zadatak.
Zabrana ipak mora da predvidi izuzetke. Slični uređaji mogu pomoći učenicima sa oštećenjem vida, sluha ili drugim invaliditetom, na primer prepoznavanjem teksta, opisivanjem prostora ili pretvaranjem govora u pisani oblik. U takvim slučajevima tehnologija nije modni dodatak, već pomagalo.
Škole će morati jasno da razlikuju odobrenu asistivnu upotrebu od potrošačkog uređaja koji učenik donosi radi snimanja ili zabave. Potrebna su i pravila o tome gde se naočare ostavljaju, ko odgovara za skup uređaj i šta se događa ako su povezane sa dioptrijskim staklima.
Pametne naočare najavljuju širi problem. Kamere, mikrofoni i AI asistenti postaju sve manji i mogu se ugrađivati u nakit, slušalice, broševe ili odeću. Pravilo usmereno samo na naočare zato može brzo zastareti.
Mnogo trajnije rešenje bilo bi definisanje zabranjene funkcije: tajno snimanje, komunikacija tokom ispita ili automatsko dobijanje odgovora. Tako bi školska pravila ostala primenljiva i kada se pojavi sledeći oblik nosivog uređaja.
Tehnologija će verovatno jednog dana imati korisnu ulogu i u nastavi, posebno u praktičnim vežbama, jezicima i obrazovanju učenika sa posebnim potrebama. Trenutna zabrana pokazuje da škole prvo žele da uspostave granice privatnosti i poštenog ocenjivanja, pre nego što naočare postanu uobičajene kao mobilni telefoni.
S.B.
