Kada ljudi zamišljaju Antarktik, prvo pomisle na led, vetar, pingvine i beskrajnu belinu. Ali za nauku je taj kontinent i velika prirodna laboratorija za ljudsko ponašanje. Ako mala grupa ljudi mesecima živi zajedno u izolaciji, daleko od svakodnevnog sveta, ona postaje model za nešto mnogo dalje: buduće misije na Mesec i Mars.
SciTechDaily je preneo istraživanje Univerziteta u Cirihu i Univerziteta u Bernu o posadi koja je provela deset meseci u izolaciji na stanici Concordia. Naučnici su pratili kako produženi boravak u zatvorenom i udaljenom okruženju utiče na odnose, napetost i stvaranje manjih podgrupa unutar tima.
Ova tema je zanimljiva jer ruši jednostavnu ideju da zajednički život automatski pravi bliskost. Nekada ljudi zaista postanu jači tim kada su upućeni jedni na druge. Ali stalni kontakt, malo privatnosti, monotonija, hladnoća i isti krug lica mogu stvoriti i suprotno: sitne tenzije, grupisanje i umor od drugih ljudi.
Kod nas se to lako razume kroz mnogo običnije situacije: porodica u malom stanu, kolektiv na terenu, radnici na udaljenom gradilištu, studenti u domu ili ekipa koja dugo putuje zajedno. Nije potrebno otići na Antarktik da bi se videlo koliko je važno imati prostor, ritam i jasna pravila.
Za svemirske misije ovo je još važnije. Ako posada jednog dana mesecima putuje ka Marsu, problem neće biti samo tehnika. Biće to i tišina, rutina, stres, osećaj zarobljenosti i sposobnost da se neslaganja reše pre nego što postanu opasna.
Antarktik zato nije samo kraj sveta, već probni teren za budućnost. Tamo se vidi da čoveku za preživljavanje nisu potrebni samo hrana, grejanje i kiseonik, nego i dobar odnos sa ljudima sa kojima deli mali prostor.
S.B.
