Delfini su odavno poznati kao izuzetno inteligentne životinje, ali istraživači u Australiji zabeležili su ponašanje koje još jednom pokazuje koliko njihovo učenje može podsećati na prenošenje zanata među ljudima. Indo-pacifički dobri delfini u oblasti Great Sandy Marine Park u Kvinslendu primećeni su kako koriste velike prazne morske školjke za hvatanje ribe. Delfin natera ribu da se sakrije u školjku, zatim je podigne njuškom, iznese do površine i pažljivim pokretom ispusti vodu tako da plen sklizne direktno u usta. Ova tehnika, poznata kao „shelling“, ranije je detaljno dokumentovana na zapadnoj obali Australije, ali su nova posmatranja pokazala da se isto ponašanje nezavisno pojavilo više od 6.000 kilometara dalje. The National Tribune je 11. avgusta objavio opis istraživanja i posebno zanimljiv snimak mladunca koji nekoliko minuta nakon svoje majke uzima istu školjku i pokušava da je koristi na isti način.
Takav trenutak predstavlja potencijalno vrlo jasan primer društvenog prenošenja znanja sa majke na mladunče. Delfini dugo ostaju uz majku, što im daje godine za posmatranje složenih tehnika lova. Kod drugih australijskih populacija poznata je upotreba morskih sunđera koje delfini nose preko njuške dok pretražuju oštro morsko dno. I ta navika uglavnom se prenosi kroz majčinsku liniju. Nova posmatranja školjki pokazuju da različite grupe delfina mogu razviti lokalne „tradicije“ – ponašanja koja nisu jednostavno zapisana u genima, već se uče posmatranjem drugih jedinki. Posebno je zanimljivo što su životinje na suprotnim stranama kontinenta došle do gotovo identičnog rešenja. To sugeriše da delfini ne kopiraju nužno jednu davnu zajedničku tradiciju, već mogu nezavisno da „izmisle“ isti alat kada se suoče sa sličnim problemom.
Korišćenje alata dugo se smatralo jednom od osobina koje snažno izdvajaju čoveka od drugih životinja. Danas znamo da šimpanze koriste grančice za vađenje termita, vrane oblikuju kukice, morske vidre razbijaju školjke kamenjem, a pojedini delfini koriste sunđere i sada prazne školjke. Najzanimljivije pitanje zato više nije samo da li životinja može da upotrebi predmet, nego kako se znanje širi kroz grupu. Ako mladunče mora godinama da posmatra majku kako bi savladalo tehniku, tada populacija dobija nešto nalik kulturi: lokalni repertoar ponašanja koji se može izgubiti ako nestanu jedinke koje ga poznaju. To je važno i za zaštitu prirode, jer dve populacije iste vrste tada nisu potpuno zamenljive samo zato što genetski pripadaju istoj životinji.
Istraživači još ne znaju koliko je „shelling“ rasprostranjen niti zašto ga koriste samo pojedini delfini. Moguće je da školjke omogućavaju pristup ribama koje drugi načini lova ne mogu lako da uhvate, ili smanjuju konkurenciju jer samo životinje koje poznaju tehniku mogu iskoristiti određeni plen. Možda se ponašanje pojavljuje i na drugim mestima, ali ga niko još nije dovoljno dugo posmatrao. Upravo u tome leži najzanimljiviji deo priče: delfin koji nosi školjku na njušci nije samo životinja koja se snalazi tokom ručka. Možda posmatramo mali komad znanja koji jedna generacija predaje sledećoj – morski zanat koji postoji samo zato što je neko nekada gledao majku i pokušao da uradi isto.
S.B.
