Poslednji evroligaški okršaj večitih rivala nije nam doneo samo taktičko nadmudrivanje na terenu, već nas je podsetio na zaboravljenu umetnost psihološkog rata koja je decenijama bila zaštitni znak beogradske košarke.
Kada je Karlik Džons, potpuno svesno i bez ustručavanja, izjavio da želi eliminaciju Crvene zvezde iz elitnog takmičenja, on nije samo „iznervirao“ suprotnu stranu – on je ubrizgao adrenalin u narativ koji je pretio da postane talac sterilnih PR saopštenja. Fenomen večitog derbija prevazilazi sportske okvire; to je kulturološki sudar u kojem svaka izjava parira uši i raspiruje emocije. Džonsov nastup podsetio je na vremena kada su sportisti bili ličnosti, a ne roboti programirani da ne uvrede nikoga. Njegova energija, koju je kasnije potvrdio liderskom partijom na parketu, dokaz je da derbi diše kroz inat i sportski bezobrazluk.
Dok fudbalski derbi poslednjih godina pati od hroničnog nedostatka harizme, gde su igrači izolovani od mikrofona i javnosti, košarka je zadržala onu sirovu, „uličnu“ draž. Sećamo se Lotara Mateusa i Nikole Žigića, ili Milana Smiljanića čije se reči i danas citiraju. Te varnice su neophodne da bi se održala vatra. Naravno, ključ je u zadržavanju unutar granica sportskog viteštva, što su i Saša Obradović svojom izjavom o „treningu“, i Partizan svojim duhovitim odgovorom na društvenim mrežama, uspeli da učine. Ako eliminišemo incidente koji ugrožavaju bezbednost, ovakav intenzitet komunikacije je upravo ono što derbi čini jedinstvenim svetskim brendom.
M.M.
