Godinama se kroz popularne tekstove i svakodnevne razgovore provlači jednostavna ideja: jedemo sve manje, a ipak se sve više gojimo. U jučerašnjem japanskom tekstu na portalu Sports Nutrition Web otvorena je baš ta pukotina u uvreženom verovanju. Povod je bila analiza koja sugeriše da prosečan energetski unos možda i nije zaista padao onoliko koliko se dugo mislilo, već da su stari podaci bili opterećeni sistematskim potcenjivanjem onoga što ljudi stvarno pojedu. Istraživači su se oslonili na korekcioni model zasnovan na metodi dvostruko obeležene vode i zaključili da, kada se greška samoprijavljivanja ublaži, dugoročni pad unosa energije izgleda mnogo manje ubedljivo, dok se pad fizičke aktivnosti vidi znatno jasnije.
Tu je i pravi razlog zbog kog ova tema deluje važnije nego što zvuči na prvi pogled. Ljudi hranu često doživljavaju kao jedinog krivca, a sopstvenu dnevnu neaktivnost kao sporednu stvar. Međutim, podaci iz japanskih i američkih nacionalnih istraživanja, analizirani kroz novi model, sugerišu da se priča o gojenju i metaboličkom zdravlju mnogo teže može svesti samo na tanjir. Ako je unos energije stabilniji nego što se mislilo, a telesna masa ipak raste, onda se težište pažnje pomera ka kretanju, sedenju, broju koraka i celokupnom ritmu dana. To ne abolira hranu, ali je vraća u realniji kontekst.
Zato ova vest ne deluje kao još jedna nutricionistička rasprava, već kao ozbiljan podsetnik da savremeni život menja telo i onda kada kuhinja ostaje ista. Manje hodanja, manje spontanog kretanja, više sedenja i više statičnih sati možda su deo objašnjenja koji je dugo ostajao u senci brojanja kalorija. U tom smislu, jučerašnji japanski osvrt nije poručio da hrana nije važna, nego da je jednostavna matematika unosa i potrošnje često mnogo manje jednostavna nego što izgleda na posteru o dijeti.
S.B.
