Velike priče o poreklu čoveka obično se pričaju kroz nekoliko poznatih geografskih tačaka, kao da je mapa unapred zaključana. Upravo zato je jučerašnji tekst na GEO-u toliko zanimljiv: novi fosilni nalaz iz severnog Egipta sugeriše da je jedno od ključnih poglavlja ranih čovekolikih majmuna možda pisano tamo gde se dugo manje gledalo. Reč je o vrsti Masripithecus moghraensis, poznatoj na osnovu fosilnog donjeg dela vilice i zuba, koja je živela pre oko 17 do 18 miliona godina. Istraživači je opisuju kao verovatno najmlađeg poznatog pretka svih današnjih čovekolikih majmuna, što uključuje i našu sopstvenu liniju. Još je važnije to što se ne radi o istočnoj Africi, koja je decenijama bila gotovo podrazumevana kao glavna pozornica te priče, već o istočnom delu severne Afrike.
Time se menja mnogo više od jedne tačke na karti. Ako je sever Afrike zaista čuvao tako važan ogranak ranih hominoida, onda dosadašnja slika razvoja više ne deluje tako uredno. GEO prenosi i procenu da je životinja težila oko 21 do 28 kilograma, da se verovatno hranila voćem, ali da je snažnim kutnjacima mogla drobiti i orašaste plodove i seme. To joj daje konkretnost: više nije samo apstraktni „nedostajući deo“, već biće sa telom, ishranom i mestom u ekosistemu. A baš iz takvih detalja nastaje nova mapa porekla.
Možda je najlepši obrt u tome što otkriće ne potvrđuje staru priču, nego je kvari — a nauka upravo to najviše voli kada je zdrava. Nije uvek najveći napredak u tome da se popuni rupa, već da se otkrije da je rupa bila tražena na pogrešnom mestu. Zato ovaj fosil nije važan samo paleontolozima. On podseća da ljudsko poreklo nije jedna ravna linija koja se uredno čita unazad, nego zbrkana, granata istorija u kojoj svaki novi zub ili kost mogu naterati čitavu disciplinu da precrta mapu.
S.B.
