Terapija koja imune ćelije pretvara u precizno usmerene borce promenila je način lečenja pojedinih vrsta raka, ali je postupak skup, složen i dugotrajan. Rani rezultati novog kliničkog ispitivanja pokazuju da bi sličan efekat mogao da se postigne jednom infuzijom koja preoblikuje ćelije neposredno u telu pacijenta.
Klasična CAR-T terapija podrazumeva uzimanje T-ćelija iz krvi. One se zatim u laboratoriji genetski menjaju kako bi prepoznale određenu metu, umnožavaju se i vraćaju pacijentu. Čitav postupak može da traje nedeljama i zahteva specijalizovane laboratorije.
Novi pristup pokušava da preskoči taj deo. Umesto vađenja ćelija, genetska uputstva isporučuju se kroz infuziju. Materijal pronalazi određene T-ćelije u organizmu i privremeno im omogućava da proizvode receptor usmeren ka ćelijama koje učestvuju u autoimunskoj bolesti.
Medical Xpress je rezultate opisao kao rani, ali važan korak ka jednostavnijem imunskom reprogramiranju. Terapija je ispitivana na malom broju pacijenata, prvenstveno radi procene bezbednosti, pa se još ne može govoriti o rutinskom lečenju niti o konačno potvrđenoj efikasnosti.
Kod autoimunskih bolesti imunski sistem napada sopstvena tkiva. U nekim slučajevima važnu ulogu imaju B-ćelije koje proizvode štetna antitela ili održavaju zapaljenski odgovor. Privremeno usmerene T-ćelije mogu da uklone problematičnu populaciju B-ćelija i omoguće imunskom sistemu da se obnovi u mirnijem obliku.
Za razliku od trajne genetske izmene, novi sistem može da bude projektovan tako da receptor postoji ograničeno vreme. To bi moglo da smanji dugoročne rizike, ali istovremeno otvara pitanje koliko dugo traje korist i da li će terapiju biti potrebno ponavljati.
Svako snažno menjanje imunskog sistema nosi opasnost. Moguće su burne zapaljenske reakcije, pad broja korisnih imunskih ćelija i povećana podložnost infekcijama. Zbog toga se pacijenti pažljivo prate, a doza se postepeno ispituje.
Najveća prednost mogla bi da bude dostupnost. Ukoliko se ćelije zaista mogu menjati neposredno u organizmu, nestaje potreba za pravljenjem posebnog preparata za svakog pacijenta. Terapija bi jednog dana mogla da se proizvodi u standardizovanom obliku i primenjuje u većem broju bolnica.
Ipak, između obećavajuće rane studije i široke primene nalazi se dug put. Potrebno je uključiti više pacijenata, uporediti rezultate sa postojećim terapijama i pratiti učesnike godinama. Posebno će biti važno utvrditi da li se bolest vraća nakon obnove B-ćelija.
Novi pristup pokazuje koliko se brzo menja granica između leka i programiranja ćelije. Infuzija više ne mora samo da blokira upalu. Ona može da donese privremeno biološko uputstvo i navede sopstveni imunski sistem pacijenta da izvrši precizno određen zadatak.
S.B.
