Kod određenih bolesti mrežnjače ćelije koje prirodno registruju svetlost postepeno propadaju, dok deo nervnog sistema iza njih može još dugo ostati relativno očuvan. Naučnici zato pokušavaju da pronađu način da preostalim ćelijama „pozajme“ sposobnost reagovanja na svetlost. Novo istraživanje donelo je zanimljiv rezultat kod miševa: eksperimentalni molekuli primenjeni kao kapi za oči omogućili su slepim životinjama da ponovo registruju svetlost i koriste vizuelne informacije pri ponašanju. ScienceDaily je 28. avgusta objavio da pristup ne zahteva operativni implant, gensku terapiju niti posebne naočare sa spoljnim izvorom svetlosti. Dva najuspešnija jedinjenja mogla su da stignu do mrežnjače nakon primene na oko i privremeno učine određene neuronske ćelije osetljivim na običnu vidljivu svetlost.
Princip pripada oblasti poznatoj kao fotofarmakologija. Molekul leka menja oblik ili aktivnost kada apsorbuje svetlost, a zatim utiče na proteinske kanale u ćeliji. U zdravom oku štapići i čepići pretvaraju svetlosne fotone u električne signale koji se dalje šalju prema mozgu. Kod degenerativnih bolesti upravo ti fotoreceptori mogu nestati, iako unutrašnji slojevi mrežnjače i deo nervnih veza ostaju prisutni. Ideja nove terapije jeste da se preživela ćelija hemijski učini sposobnom da direktnije reaguje na svetlost. Takav pristup razlikuje se od genske terapije, kod koje se u ćeliju unosi gen za svetlosno osetljiv protein, i od elektronskih implantata koji zahtevaju operaciju.
Kod eksperimentalnih životinja nije vraćen normalan vid kakav ima zdrav miš. To je veoma važno ograničenje. Istraživači su pokazali povratak percepcije svetlosti i ponašanja koje zavisi od vizuelnih informacija, a ne potpuno obnavljanje fine slike, boja i detalja. Takođe nije poznato kako bi isti molekuli delovali u ljudskom oku, koliko bi efekat trajao, koliko često bi kapi morale da se koriste i da li bi dugotrajna primena bila bezbedna. Anatomija ljudskog oka i veličina mrežnjače predstavljaju dodatne izazove. Mnogi tretmani koji izgledaju izvanredno kod miša nikada ne postanu lek za čoveka, pa rezultat treba posmatrati kao rani dokaz principa, a ne terapiju koja je spremna za apoteke.
Ipak, kapi imaju jednu očiglednu prednost – mogućnost ponavljanja i prilagođavanja. Ako lek prestane da deluje nakon određenog vremena, nova doza potencijalno može obnoviti efekat, dok se terapija može prekinuti ako izaziva problem. Kod trajnih genskih izmena takva kontrola je mnogo komplikovanija. Zbog toga fotofarmakologija privlači pažnju kao srednji put između običnog leka i veoma složene biomedicinske intervencije. Najzanimljiviji rezultat nije da je nauka „izlečila slepilo“, jer to još nije slučaj, već da je pokazala da izgubljeni fotoreceptor možda nije jedino mesto na kojem se vid može napasti terapijom. Ako prvi deo lanca više ne radi, možda je moguće privremeno naučiti sledeću ćeliju da preuzme deo njegovog posla. U laboratorijskom mišu to je već bilo dovoljno da se svetlost, posle perioda tame, ponovo pretvori u informaciju.
S.B.
