Indri, najveći danas živući lemuri, poznati su po prodornim pesmama koje se razležu kroz kišne šume Madagaskara. Njihovo oglašavanje ponekad podseća na mešavinu sirene, zavijanja i ljudskog pevanja, a novo istraživanje pokazuje da ovi primati koriste tehniku sličnu onoj kojom operski pevači pojačavaju visoke tonove.
Kada indri proizvodi viši ton, on šire otvara usta i tako menja oblik svog glasovnog trakta. Na taj način podešava rezonanciju, odnosno prirodno pojačava frekvencije koje odgovaraju tonu koji peva. Tehnika se naziva formantsko podešavanje i omogućava da zvuk ostane jasan i da dopre dalje kroz guste krošnje.
Istraživači su analizirali 83 video-snimka na kojima se nalazi 19 divljih indrija. Poređenjem položaja usana i vilice sa frekvencijom proizvedenih tonova ustanovili su jasnu vezu: što je ton viši, otvor usta je veći. Rezultat nije bio slučajna posledica glasnog oglašavanja, već dosledan obrazac koji odgovara akustičkom prilagođavanju.
Vodeći autor istraživanja Filip Karugati sa Univerziteta u Torinu objasnio je za Reuters da usta i grlo funkcionišu poput cevi muzičkog instrumenta. Promena njihovog oblika određuje koje će frekvencije najjače odjekivati. Sličan princip koriste obučeni pevači kada žele da visoka nota ostane snažna i razgovetna.
Pesme indrija nisu samo izraz raspoloženja. Porodične grupe pevaju kako bi označile teritoriju, održale kontakt i izbegle nepotrebne sukobe sa susedima. U šumi u kojoj vegetacija često zaklanja pogled već posle nekoliko metara, zvuk predstavlja sigurniji način komunikacije od vizuelnih znakova.
Različite pesme imaju i različite funkcije. Grupno pevanje može jasno da poruči drugim lemurima da je određeni prostor zauzet, dok pozivi razdvojenih članova omogućavaju ponovno okupljanje. Mužjaci i ženke mogu da usklađuju glasove, stvarajući složene duete u kojima se pojedinačni tonovi smenjuju ili preklapaju.
Slične promene glasovnog trakta primećene su kod gibona, sivih vukova i takozvanih skakavac-miševa, sitnih severnoameričkih glodara koji proizvode iznenađujuće snažne pozive. To ukazuje da su veoma različite životinje nezavisno razvile slična akustička rešenja kada je komunikacija na velikoj udaljenosti postala važna za preživljavanje.
Ljudi i lemuri dele dalekog pretka, ali su se njihove evolutivne linije razdvojile pre približno 70 miliona godina. Zbog toga nova studija ne govori da su indri „naučili operu“, već da prirodna selekcija u različitim vrstama može da proizvede uporediv način upravljanja glasom.
Indri su kritično ugroženi i žive isključivo na Madagaskaru. Njihove šume nestaju i dele se na sve manje celine, dok se ove životinje izuzetno teško održavaju i razmnožavaju u zatočeništvu. Njihove neobične pesme zato nisu samo biološka zanimljivost. One su i zvučni podsetnik na vrstu čiji opstanak neposredno zavisi od očuvanja poslednjih velikih šumskih staništa.
S.B.
