Mozak se smatra jednim od prvih organa koji propadaju nakon smrti. Mekan je, sadrži mnogo vode i enzima koji brzo počinju da razgrađuju tkivo. Upravo zato arheolozi su dugo bili iznenađeni kada bi u lobanjama starih skeleta pronalazili smežurane, tamne i naizgled neprepoznatljive ostatke moždanog tkiva.
Danas je evidentirano više hiljada slučajeva prirodno očuvanih ljudskih mozgova, a najstariji primeri potiču iz perioda pre više od 10.000 godina. Neki su pronađeni u močvarama, drugi u pustinjama, na mestima masovnih sahrana, u smrznutom tlu ili u unutrašnjosti lobanja u kojima nijedno drugo meko tkivo nije opstalo.
Live Science je 4. avgusta objavio pregled novih saznanja o tome kako mozak u određenim okolnostima može da izbegne potpuno raspadanje. Posebno su zagonetni slučajevi u kojima su nestali koža, mišići i drugi organi, dok je moždano tkivo ostalo zatvoreno unutar lobanje.
Najjednostavniji oblici očuvanja objašnjavaju se poznatim uslovima. U veoma hladnom okruženju mikrobi i enzimi rade sporije, pa se telo može zamrznuti pre nego što počne ozbiljno raspadanje. U suvoj klimi tkivo gubi vodu i prirodno se mumificira, dok kisela i vlažna tresetišta mogu sprečiti aktivnost brojnih mikroorganizama.
Međutim, deo drevnih mozgova pronađen je u okolnostima u kojima nijedan od ovih procesa nije očigledan. Istraživači zato ispituju da li su proteini u mozgu mogli da stvore međusobne veze koje tkivo čine otpornijim, slično procesu štavljenja kože.
Posebnu ulogu mogli bi imati metali iz zemlje, među kojima su gvožđe i bakar. Oni mogu ući u tkivo kroz vodu koja prolazi kroz grob i pokrenuti hemijske reakcije između proteina i masnoća. Umesto da se potpuno razlože, molekuli formiraju čvršću i stabilniju strukturu.
Lobanja takođe može predstavljati posebnu mikrosredinu. Kada se otvori meko tkivo oko vrata ili lica, određene materije mogu ući u unutrašnjost, dok koštani omotač zatim usporava promenu temperature, protok kiseonika i pristup većih organizama koji učestvuju u raspadanju.
Naučnike ne zanima samo kako su ovi mozgovi sačuvani. U njima se mogu nalaziti proteini, lipidi, tragovi bolesti, toksina i drugih materija koje ne opstaju podjednako dobro u kostima. Takvi uzorci mogli bi otkriti više o zdravlju ljudi koji su živeli pre više hiljada godina.
Analizom proteina moguće je tražiti tragove neuroloških promena, infekcija ili povreda. Ipak, stručnjaci moraju biti oprezni jer izgled starog tkiva ne može automatski da se tumači kao bolest. Hemijski procesi nakon smrti mogu napraviti strukture koje podsećaju na patološke promene nastale za života.
Drevni mozak može sadržati i genetski materijal, mada je DNK često oštećena. U pojedinim slučajevima zatvorena lobanja mogla je zaštititi uzorak od spoljašnje kontaminacije bolje nego otvorene kosti. Savremene metode omogućavaju izdvajanje veoma kratkih fragmenata koji su ranije bili neupotrebljivi.
Ovakvi nalazi menjaju i način rada na arheološkim iskopavanjima. Tamna masa unutar lobanje nekada se mogla odbaciti kao zemlja, blato ili nevažan organski ostatak. Danas se takav materijal pažljivo pakuje, hladi i šalje na laboratorijske analize.
Čuvanje uzoraka predstavlja poseban problem. Tkivo koje je hiljadama godina bilo stabilno u zemlji može brzo da se promeni nakon iskopavanja. Kontakt sa vazduhom, višom temperaturom i svetlošću pokreće reakcije koje ranije nisu postojale. Zbog toga je važno dokumentovati mesto nalaza i što pre obezbediti kontrolisane uslove.
Naučnici pokušavaju da naprave veliku međunarodnu bazu sa podacima o lokaciji, starosti, temperaturi, zemljištu i hemijskom sastavu svakog pronađenog mozga. Poređenjem hiljada slučajeva mogli bi prepoznati obrasce i predvideti na kojim lokalitetima postoji najveća šansa da je tkivo opstalo.
Očuvani mozgovi imaju i etičku dimenziju. Reč je o ljudskim ostacima, a ne samo biološkim uzorcima. Istraživanje mora poštovati zakone, poreklo pokojnika, lokalne zajednice i pravila koja se odnose na izlaganje i čuvanje ostataka.
Najzanimljivija pouka jeste da arheološki zapis nije uvek onakav kakav se očekuje. Organ koji bi prema udžbenicima trebalo prvi da nestane ponekad nadživi sve ostalo. Zatvoren u lobanji, može ostati kao poslednji mekani trag čoveka čije su ime, lice i gotovo čitav život odavno izgubljeni.
S.B.
