Miris omiljenog ručka, ukus jela iz detinjstva ili atmosfera porodične trpeze mogu ostati u pamćenju godinama. Naučnici sada istražuju mogućnost da sećanje na hranu ne nastaje samo zahvaljujući čulima, već i signalima koje digestivni sistem šalje mozgu nakon što obrok stigne u organizam.
U eksperimentu na pacovima istraživači su pratili aktivnost moždanih područja povezanih sa pamćenjem nakon različitih vrsta hrane i napitaka. Životinje su pokazivale snažniju aktivnost kada su unosile nutritivno vrednu hranu nego kada su dobijale sladak napitak sa malo ili bez korisnih hranljivih materija.
ScienceDaily je 29. jula objavio da signali koji putuju iz creva prema mozgu mogu pomoći da se iskustvo obroka pretvori u dugotrajnije sećanje. Kada je komunikacija tog puta ometena, memorijska reakcija bila je slabija, što ukazuje da ukus sam po sebi možda nije dovoljan.
Ovakav mehanizam ima smisla iz ugla evolucije. Životinja koja pamti gde je pronašla hranljivu hranu ima veću šansu da se vrati na isto mesto i ponovo obezbedi energiju. Veoma sladak ukus može trenutno biti prijatan, ali organizam nakon varenja dobija dodatnu informaciju o tome da li je obrok zaista bio koristan.
Mozak, dakle, možda ne procenjuje hranu samo u trenutku žvakanja. On naknadno povezuje ukus, miris, prostor i osećaj sitosti sa hemijskim signalima koji stižu iz stomaka i creva.
Nalazi ne znače da se svaki zdrav obrok automatski pamti niti da slatkiši ne mogu ostaviti snažnu uspomenu. Ljudsko sećanje zavisi i od emocija, društva, pažnje i prethodnih iskustava. Ipak, istraživanje pokazuje da veza između varenja i pamćenja može biti mnogo neposrednija nego što se mislilo.
Hrana tako ne ostavlja trag samo u metabolizmu. Organizam možda tokom svakog obroka istovremeno procenjuje njegovu hranljivu vrednost i odlučuje da li to iskustvo treba sačuvati za budućnost.
S.B.
