Jedna mala sova od gline može da bude mnogo više od školskog rada koji se ponese kući i stavi na policu. Za britanskog keramičara Kita Brajmera Džounsa bila je početak puta koji traje decenijama. Napravio ju je kao jedanaestogodišnjak, a danas ga mnogi poznaju kao televizijskog sudiju iz emisije „The Great Pottery Throw Down”. Ipak, iza televizijskog lica ostao je čovek čije je osnovno zanimanje vrlo konkretno: da rukama oblikuje predmete koje će neko svakodnevno koristiti.
U novom razgovoru za Gardijan, Džouns se osvrnuo na odrastanje i pronalaženje sopstvenog mesta kroz stvaranje. Povod je i knjiga „Firing Earth”, najavljena za 22. oktobar, koja se bavi istorijom grnčarstva i ljudima vezanim za taj zanat. Njegov životni put nije išao pravom linijom: pre ozbiljnog ulaska u keramiku bio je pevač pank benda. Zbog toga je njegova priča zanimljiva i onima koji ne razlikuju vrste gline niti su ikada seli za grnčarski točak. Ona pokazuje koliko različita interesovanja mogu da stanu u jednu biografiju.
Na svom zvaničnom sajtu Džouns navodi da je sa osamnaest godina počeo zanat u londonskoj radionici Harefield Pottery. Kasnije je u sopstvenom studiju ručno izrađivao keramiku za poznate prodavnice i brendove, a razvio je i prepoznatljivu kolekciju „Word Range”. Posebno je zanimljivo što, prema njegovom opisu rada, svaki oblik najpre proverava na grnčarskom točku. Predmet koji će kasnije biti proizveden u većem broju tako počinje kao fizički model. Pre nego što stigne na policu prodavnice, mora da prođe kroz ruke svog autora.
Tu se krije deo privlačnosti keramike. Šolja nije samo boja i crtež: važni su težina, širina drške, obod i način na koji leži u dlanu. Činija može lepo da izgleda na fotografiji, ali je tek za stolom jasno koliko je prijatna za upotrebu. Džouns svoju dizajnersku nameru opisuje kroz jednostavne, praktične predmete koji ljudima pričinjavaju zadovoljstvo. Takav pristup lako razumemo i ovde, gde se u mnogim kućama i dalje zna ko pije kafu iz koje šolje. Omiljeni predmet često nije najskuplji, nego onaj koji nam je vremenom postao nekako naš.
Za početnika je ova priča dobar razlog da radu rukama priđe bez velikih očekivanja. Prva posuda ne mora da bude sasvim pravilna, a prvi pokušaj ne mora odmah da završi na trpezarijskom stolu. Vrednost je i u upoznavanju materijala: koliko pritiska podnosi, kada popušta i kako se menja pod prstima. Ko želi upotrebljivu keramiku, treba da prođe odgovarajući postupak oblikovanja, sušenja i pečenja uz stručnu podršku. Ali za prvi susret sa zanatom dovoljno je dozvoliti sebi da bude početnik. Džounsova mala sova lepo pokazuje da se značaj nekog rada ponekad razume tek mnogo godina kasnije.
S.B.
