Postoje priče o kućnim ljubimcima koje ne osvoje čoveka zato što su neobične, nego zato što ga podsete koliko se bliskost nekad rodi brže nego što izgleda mogućim. U jednoj takvoj američkoj priči, koju je ispričao magazin People, glavni junaci su dve kuje, Shy i Bow, i jedna noć koja je mogla da se završi mnogo gore nego što jeste. Joan Murphy Bowie iz Masačusetsa privremeno je udomila sedmomesečnu spasenu kuju Shy preko organizacije Brown Dog Coalition, i već joj je bilo rečeno da je pas sklon bekstvu. Samo dan po dolasku, posle velike snežne oluje, Shy je ugledala mali otvor i izletela napolje. Za njom je potrčala i Bow, njen žuti labrador, iako su se poznavale tek vrlo kratko.
U tome je i najlepši deo cele priče: Bow nije morala da ide. Nije bila vezana, nije bila izgubljena, nije ni imala razlog da krene za gotovo nepoznatim psom. Ali otišla je. U tekstu se navodi da je Shy pobegla sa povocem koji je ostao zakačen za nju, a Bowie objašnjava da Bow obožava da nosi povodac u ustima i da je zato verovatno pošla za novom prijateljicom. Ono što je počelo kao trenutak panike brzo se pretvorilo u ozbiljnu potragu, jer je oluja već bila zatrpala teren: tog dana palo je 37 inča snega preko još jednog ranijeg sloja, a Shy se sa Bow našla u gustoj šumi i žbunju u Bungay River Conservation Area, prostoru od 243 hektara.
Spas je, međutim, došao iz jednog sasvim savremenog detalja. Shy je imala GPS ogrlicu, pa je Bowie u realnom vremenu mogla da prati njeno kretanje. To nije značilo da je potraga postala laka. Naprotiv, u istom tekstu stoji da je oblast bila bez uličnih oznaka i svetla, puna gustog rastinja i snega, toliko nepristupačna da ni tačna lokacija nije odmah značila i lak dolazak do psa. U pomoć su se uključili Brown Dog Coalition, grupa Missing Dogs of Massachusetts, prijatelji, porodica i ljudi iz lokalnih Fejsbuk grupa. Tek posle 23 sata potrage Bowie je, zajedno sa prijateljicom Laurie Brasil, uspela da se probije do mesta gde se Shy nalazila. Tamo ih je sačekao prizor koji je celu priču učinio nezaboravnom: Shyin povodac bio je obmotan oko drveta i zaleđen u maloj bari, a pored nje je sedela Bow, koja je mogla da ode kad god je htela, ali nije.
Upravo ta slika nosi najveću težinu. Posle cele noći napolju, na temperaturi od 9 stepeni Farenhajta, dve kuje su bile promrzle, ali žive. Bow nije napustila Shy ni kad je ugledala vlasnicu, nego se pomerila tek kada se pomerila i ona. Bowie je u razgovoru za People rekla da ju je upravo to najviše zadivilo — odanost psa prema životinji koju je poznavala svega dva dana. Kasnije je uz pomoć penzionisanog vatrogasca Tima Bircha, koji je stigao na krpljama, izvlačenje konačno uspelo, a priča je dobila i svoj najlepši nastavak: Bowie je na kraju zvanično usvojila Shy i dala joj novo ime, Maizie. Danas su Bow i Maizie nerazdvojne.
Za čitaoca koji voli priče o ljubimcima, ovo je više od dirljive epizode. To je mali dokaz da životinje ponekad naprave vezu bez ikakvog uvoda, bez vremena i bez potrebe da je iko dodatno objašnjava. Ljudi vole da veruju da samo oni umeju da pokažu odanost kad postane teško, ali ponekad je dovoljno pogledati dva psa u snegu da bi se shvatilo koliko je ta osobina starija, jednostavnija i čistija nego što mislimo. I možda baš zato ovakve priče ostaju s nama duže od mnogih „većih” vesti: podsete nas da se nečija vernost ponekad vidi najbolje onda kada bi mu bilo najlakše da ode.
S.B.
