U svakodnevnom govoru o psima i dalje opstaje ona previše jednostavna podela na “dominantne” i “submisivne”, kao da je svaka životinja unapred zaključana u jednu trajnu ulogu. Jučerašnji tekst u rubrici Animaleros na portalu 20minutos lepo je rastavio tu zabludu na sastavne delove i podsetio da savremena etologija dominaciju ne vidi kao fiksnu crtu ličnosti, nego kao odnos koji nastaje u konkretnim situacijama, najčešće oko pristupa resursima. To može biti hrana, prostor, pažnja ili igračka, ali ne i trajni dokaz da pas “želi da vlada” svima oko sebe. Čak i u istom domaćinstvu jedan pas može prvi uzeti igračku, a u sasvim drugoj situaciji ustupiti mesto drugom.
Problem sa starim etiketama nije samo teorijski. Kad se pas jednom proglasi “dominantnim”, ljudi često počnu da ga tretiraju kao protivnika kog treba slomiti, a ne kao životinju čije ponašanje treba razumeti. U istom tekstu naglašava se da mnogi stručnjaci upravo zato upozoravaju na zastarele interpretacije hijerarhije, izvedene iz starih studija vukova u zatočeništvu, koje se ne mogu lako preslikati na domaće pse. U praksi to znači da mnogi konflikti nastaju ne zato što pas pokušava da “preuzme vlast”, nego zato što čovek pogrešno čita situaciju i reaguje silom tamo gde je trebalo čitati kontekst. U toj razlici između mita i ponašanja krije se, zapravo, pola dobrog suživota.
S.B.
