Postoje životinje koje pažnju privuku veličinom, snagom ili retkošću, a postoje i one koje nas osvoje jednim neobičnim detaljem. Havajski „happy-face” pauk odavno je poznat po šarama na telu koje podsećaju na nasmejano lice, pa deluje kao mala šala prirode sakrivena na listu. Sada je sličan pauk otkriven daleko od Havaja, u Himalajima, i baš ta udaljenost čini priču posebno zanimljivom.
ScienceDaily je objavio da je novootkriveni pauk iz Himalaja veoma sličan čuvenom havajskom „happy-face” pauku, ali da DNK dokazi pokazuju kako su se njihove oznake razvile nezavisno. Drugim rečima, nije reč o istoj vrsti koja je nekako stigla na drugi kraj sveta, već o primeru u kome je evolucija dva puta došla do sličnog vizuelnog rešenja. Naučnike dodatno intrigiraju brojne varijacije boja i neobična veza ove vrste sa biljkama đumbira.
Ovo otkriće lepo pokazuje kako priroda ne mora uvek da ponavlja isti put da bi stigla do sličnog izgleda. U biologiji se to naziva konvergentna evolucija: različite vrste, u različitim uslovima, nezavisno razviju slične osobine. Najpoznatiji primeri su krila ptica i slepih miševa, ili oblik tela ajkula i delfina. U ovom slučaju nije reč o aerodinamici ili lovu, već o maloj šari koja ljudima izgleda kao osmeh.
Naravno, pauk se ne „smeje” u ljudskom smislu. Šara nema sentimentalnu nameru, niti je priroda crtala lice da bi nas zabavila. Ali baš zato je priča privlačna. Ljudski mozak voli da prepoznaje oblike, naročito lica, pa u oblacima, steni, kori drveta ili telu pauka vidimo nešto poznato. Naučnici će ipak pokušati da otkriju da li te oznake imaju neku funkciju: da zbune predatore, da se uklope u okolinu, da komuniciraju ili su jednostavno sporedni rezultat drugih evolutivnih procesa.
Veza sa biljkama đumbira dodatno otvara priču o staništu. Mali pauk nije samo izolovana zanimljivost, već deo složenog okruženja. Biljka mu može pružiti sklonište, mikroklimu, mesto za lov ili zaštitu od većih životinja. Kada se otkrije nova vrsta, naučnici ne gledaju samo nju, već i njene veze sa biljkama, insektima, vlagom, nadmorskom visinom i svim sitnim uslovima koji omogućavaju život.
Kod ovakvih vesti najlepše je to što vraćaju osećaj čuđenja prema malim stvarima. Nije potrebno otkriti novu planetu ili džinovskog dinosaurusa da bi svet postao zanimljiviji. Dovoljno je pronaći pauka koji na leđima nosi šaru nalik osmehu i shvatiti da takav prizor postoji u dalekim planinama, nezavisno od sličnog prizora na tropskom ostrvu. Planeta je puna sitnih paralela koje niko nije planirao, a koje deluju kao da ih je neko pažljivo nacrtao.
Za svakodnevnog čitaoca ova priča ima i jednu prijatnu poruku: priroda ne prestaje da iznenađuje ni tamo gde mislimo da su sve karte već podeljene. Himalaji su simbol velikih visina i ogromnih pejzaža, ali u njima se kriju i mali svetovi na listovima, među stabljikama i u vlažnim zaklonima. Pauk sa „osmehom” zato nije samo nova vrsta. On je podsetnik da se najveća čuda ponekad vide tek kada se čovek dovoljno približi.
S.B.
