Kada se stanar iselio iz jednog apartmana u Milvokiju, vlasnik nekretnine Timoti Derc počeo je da pregleda prostor i na zidu zadnje sobe primetio neobičnu grafiku. Nalazila se iza vrata, na vrhu rama nakupio se debeo sloj prašine i ništa nije ukazivalo da pred sobom ima predmet za kojim se godinama tragalo. Tek kada je zamolio trgovca antikvitetima da pogleda sliku, primetili su potpis zelenom bojicom – „Picasso“. Dodatna provera donela je iznenađenje: grafika je bila Torero, Pikasova bakropisna grafika iz 1949. godine, nestala još 2018. iz galerije DeLind Fine Art Appraisals u Milvokiju. Smithsonian Magazine je 28. avgusta objavio neobičnu priču o povratku dela koje je u vreme nestanka procenjivano na između 35.000 i 50.000 dolara. Derc ga je predao policiji, a nekadašnji suvlasnik galerije nakon pregleda potvrdio je da se radi o originalu.
Sama krađa bila je gotovo jednako jednostavna kao kasniji pronalazak. Februara 2018. neko je usred dana ušao u malu galeriju, skinuo Pikasovo delo sa zida i izašao. Galerija nije imala funkcionalne sigurnosne kamere, a vlasnici nisu odmah primetili nestanak. Jedan od njih video je grafiku tog jutra, dok je njegov partner tek nekoliko sati kasnije shvatio da nije na uobičajenom mestu. Počela je potraga, ponuđena je nagrada koja je vremenom rasla od 5.000 do 10.000 dolara, ali tragova nije bilo. Vlasnici su svake godine oko godišnjice nestanka kontaktirali policiju ili medije, nadajući se da će neko prepoznati delo. Kako su godine prolazile, šanse da se grafika pojavi izgledale su sve manje. U međuvremenu je, prema svemu sudeći, završila u sasvim običnom stanu, gde nije bila čuvana u sefu niti tajnom umetničkom skladištu, već je visila na mestu koje ni sam vlasnik nekretnine nije smatrao posebno važnim.
Najneobičniji detalj jeste stanje dela. Posle osam godina nepoznate istorije grafika je pronađena praktično neoštećena. To je sreća koju ukradena umetnička dela često nemaju. Predmeti koji nestanu iz muzeja i galerija mogu godinama biti loše skladišteni, smotani, izloženi vlazi ili čak uništeni kada ljudi koji ih poseduju shvate da ih je nemoguće legalno prodati. Original poznatog umetnika paradoksalno može postati skoro bezvredan za lopova upravo zato što je previše prepoznatljiv. Ozbiljna aukcijska kuća ili trgovac umetninama proverava poreklo predmeta, a međunarodne baze sadrže podatke o ukradenim delima. Zbog toga neki predmeti decenijama kruže u privatnom svetu ili jednostavno završe sklonjeni tamo gde ih niko neće pitati kako su stigli.
Zašto je Torero bio u konkretnom stanu, ko ga je tamo doneo i da li je osoba znala da je ukraden predmet, ostaje deo policijske istrage. I rokovi za krivično gonjenje dodatno komplikuju slučaj, jer je od prvobitnog nestanka prošlo više od osam godina. Za svet umetnosti ipak je najvažnije da se delo vratilo. Priča pokazuje koliko „izgubljeno“ ponekad može značiti samo „niko ne zna gde da pogleda“. Pikasova grafika nije bila zakopana, prokrijumčarena preko okeana niti sakrivena iza lažnog zida. Godinama je stajala nekoliko centimetara od običnih vrata u praznoj sobi. Da vlasnik stana nije pogledao potpis, možda bi završila u kutiji sa stvarima bivšeg stanara ili, u najgorem slučaju, u otpadu. Jedna od najskupljih stvari u prostoru tako je godinama izgledala kao predmet kojem niko nije pridavao naročit značaj.
S.B.
