Dugo smo o plastici razmišljali kao o problemu mora: kornjača, kese, slamčice, talasi koji izbacuju otpad. Zatim smo počeli da govorimo o mikroplastici u vodi, vazduhu i ljudskom organizmu. Sada se krug širi i na njivu. Earth.com danas piše o istraživanju prema kojem plastične čestice mogu ulaziti u pšenicu i paradajz i usporavati njihov rast, što menja način na koji gledamo poljoprivredno zemljište.
Ovo je jedna od onih vesti koje ne viču, ali dugo ostaju u glavi. Zemlja je u našoj predstavi prirodni filter. U nju padne seme, ona ga hrani, iz nje izlazi biljka. Ali savremena poljoprivreda i svakodnevni otpad uneli su u tlo mnogo toga što ranije nije postojalo: folije, ambalažu, vlakna, mulj, ostatke raznih materijala. Ako sitne plastične čestice ne ostaju samo u zemlji, već mogu ulaziti u useve, to otvara novo pitanje o putu plastike kroz hranu.
Posebno su važne dve biljke koje se pominju: pšenica i paradajz. Nisu to egzotični primeri iz laboratorijske priče, već namirnice koje svakodnevno jedemo. Pšenica je hleb, testenina, pecivo. Paradajz je salata, sos, zimnica. Kada se u takvim kulturama primeti usporavanje rasta, naučnici ne govore samo o ekologiji, već i o bezbednosti hrane i budućnosti proizvodnje.
Za Srbiju je ova tema izuzetno važna. Poljoprivreda je i dalje jedan od temelja života, a zemljište se često uzima zdravo za gotovo. Govorimo o ceni đubriva, suši, rodu, otkupnoj ceni, ali mnogo ređe o nevidljivim promenama u tlu. A upravo te promene mogu dugoročno biti najskuplje.
Ovo istraživanje ne znači da treba širiti paniku oko svakog paradajza na pijaci. Znači da se mora ozbiljnije govoriti o plastici u poljoprivredi, načinu odlaganja otpada, kvalitetu zemljišta i kontroli materijala koji završavaju na njivama. Jer hrana ne počinje u prodavnici, nego u zemlji. Ako zemlja primi ono što ne može da razgradi, pre ili kasnije to pitanje dolazi do tanjira.
S.B.
