Dugo se smatralo da su ljudi počeli planski da menjaju prirodne ekosisteme tek kada su postali poljoprivrednici. Gajenje biljaka, pripitomljavanje životinja, navodnjavanje i trajna naselja obično se navode kao početak velikog ljudskog uticaja na prirodu.
Novo arheološko istraživanje iz Norveške pokazuje da su lovci, ribolovci i sakupljači mnogo ranije svesno menjali čitava jezera. Dokazi ukazuju da su pre oko 7.000 godina prenosili potočne pastrmke u planinske vode u kojima riba ranije nije bilo.
HeritageDaily je ovu vest objavio 5. avgusta, navodeći da su arheolozi u južnonorveškim planinama pronašli stare drvene ribarske zamke i druge tragove intenzivnog korišćenja jezera. Istraživanje pokazuje da je uvođenje pastrmke verovatno bilo namerno i da je stvorilo ribolovne resurse koji u pojedinim oblastima postoje i danas.
Planinska jezera nastala nakon povlačenja ledenih masa često su bila prirodno odvojena od reka vodopadima, brzacima ili strmim terenima. Riba nije mogla sama da savlada takve prepreke.
Ako se pastrmka pojavila iznad njih, najverovatnije ju je neko preneo. Ljudi su mogli nositi žive male ribe u posudama sa vodom, vlažnim korpama ili drugim jednostavnim spremnicima.
Takav postupak zahtevao je dobro poznavanje biologije ribe. Nije bilo dovoljno ubaciti nekoliko slučajnih jedinki u bilo koje jezero. Potrebno je izabrati vodu sa dovoljno kiseonika, odgovarajućom temperaturom, hranom i mestima za mrest.
Ljudi su zatim morali sačekati da se populacija razvije. To znači da nisu razmišljali samo o jednom obroku, već o budućem izvoru hrane.
Drvene zamke pronađene u jezeru Tese pokazuju da je ribolov bio organizovan. Konstrukcije su usmeravale ribu prema otvorima iz kojih nije mogla lako da izađe.
Takve zamke mogle su raditi bez stalnog prisustva čoveka. Ljudi bi ih postavili na povoljnom mestu i periodično obilazili, što je omogućavalo efikasno korišćenje udaljenih planinskih oblasti.
Pastrmka je hranljiva i može se dimiti, sušiti ili čuvati na hladnom. Stabilan izvor ribe mogao je omogućiti duži boravak u planinama, sezonski lov ili prelazak između drugih područja.
Otkriće menja predstavu o lovcima-sakupljačima kao ljudima koji samo pasivno uzimaju ono što priroda trenutno nudi. Oni su pažljivo posmatrali okolinu, planirali i stvarali resurse za budućnost.
Takvo upravljanje nije isto što i moderna akvakultura, ali predstavlja rani oblik namernog menjanja ekosistema. Jednom kada je pastrmka uvedena, počela je da utiče na insekte, sitne životinje i druge organizme u jezeru.
U jezerima bez ribe larve insekata, račići i vodozemci mogu biti veoma brojni. Pojava novog predatora menja čitavu mrežu ishrane.
Današnjim ekološkim standardima unošenje vrste u prirodno jezero zahtevalo bi ozbiljnu procenu. U prošlosti, međutim, ljudi nisu razmišljali o očuvanju prvobitnog stanja ekosistema, već o preživljavanju i dostupnosti hrane.
Zanimljivo je da su neke današnje planinske populacije pastrmke možda potomci riba prenetih pre više milenijuma. Genetska analiza može pokazati odakle su prvobitno donete i koliko su dugo ostale izolovane.
Ako populacije imaju sličnosti sa ribama iz određenih dolina, moguće je rekonstruisati pravce kojima su se ljudi kretali. Riba tako postaje trag ljudskog putovanja.
Drvene zamke sačuvale su se zahvaljujući vodi i sedimentu sa malo kiseonika. Na suvom bi istrulele za nekoliko decenija, ali u jezerskom dnu mogu opstati hiljadama godina.
Precizno datiranje drveta pokazuje kada su ljudi koristili lokalitet. Tragovi se zatim povezuju sa klimom, promenama nivoa vode i drugim arheološkim nalazištima.
Ovakva istraživanja važna su i za razumevanje početaka ideje vlasništva nad resursima. Grupa koja je uložila trud da poribi jezero možda je smatrala da ima posebno pravo da ga koristi.
To je moglo dovesti do sezonskih dogovora, čuvanja teritorije ili sukoba. Bogato jezero nije bilo samo prirodna slučajnost, već rezultat rada prethodnih generacija.
Priča iz Norveške pokazuje da je granica između „divlje“ i „upravljane“ prirode mnogo starija nego što se mislilo. Čak i pejzaži koji danas izgledaju netaknuto mogu nositi posledice ljudskih odluka donetih pre više hiljada godina.
Planinski ribolovac koji danas izvadi pastrmku iz hladnog jezera možda koristi ekosistem čiji su temelji postavljeni u kamenom dobu. Ljudi koji su ribe nosili preko planinskih prepreka nisu ostavili pisane zapise, ali su promenili vodu dovoljno trajno da njihov postupak bude vidljiv i sedam milenijuma kasnije.
S.B.
