Gusta vegetacija u unutrašnjosti Sardinije vekovima je skrivala monumentalnu kamenu grobnicu koja pripada jednom od najzagonetnijih praistorijskih društava Mediterana. Građevina je pronađena na lokalitetu Kararcu Idija, u blizini mesta Bortigali, tokom arheološkog pregleda šire oblasti bogate ostacima iz bronzanog doba.
Takve konstrukcije na Sardiniji poznate su kao „grobnice džinova“. Ime ne znači da su u njima sahranjivane natprirodno velike osobe. Nastalo je zbog monumentalnih dimenzija, ogromnih kamenih blokova i narodnih priča koje su pokušavale da objasne ko je mogao da podigne tako masivne građevine.
Archaeology Magazine je 5. avgusta objavio da novootkrivena grobnica pripada nuragijskoj civilizaciji i da se izdvaja po izuzetnoj očuvanosti i neobičnoj unutrašnjoj komori organizovanoj na dva nivoa. Ispred ulaza nalazi se prostrana polukružna egzedra u kojoj su se verovatno održavali obredi posvećeni precima.
Nuragijska civilizacija razvila se na Sardiniji tokom bronzanog i gvozdenog doba. Njeno najpoznatije nasleđe predstavljaju nuragiji, masivne kamene kule kojih je na ostrvu sačuvano nekoliko hiljada.
Pored kula, gradili su sela, svetilišta, bunare i velike kolektivne grobnice. Njihovo društvo nije ostavilo obimne pisane izvore, pa se gotovo sve što znamo zasniva na arhitekturi, predmetima i tragovima svakodnevnog života.
„Grobnice džinova“ služile su za sahranjivanje većeg broja članova zajednice. Umesto pojedinačnog groba za jednu važnu osobu, duga unutrašnja komora primala je ostatke više generacija.
Takav način sahrane pokazuje da je zajednički identitet mogao biti važniji od isticanja pojedinca. Pokojnici su pripadali istoj grupi i ostajali simbolički povezani čak i nakon smrti.
Polukružni prostor ispred ulaza verovatno nije bio samo arhitektonski ukras. Mogao je služiti kao mesto okupljanja tokom ceremonija, ostavljanja hrane, predmeta i drugih darova.
Obredi posvećeni precima imali su važnu ulogu u mnogim praistorijskim zajednicama. Pokojnici nisu potpuno nestajali iz društvenog života, već su postajali zaštitnici, dokaz porekla i veza grupe sa određenim zemljištem.
Novi spomenik izgrađen je od velikih blokova trahita, vulkanske stene dostupne u ovom delu Sardinije. Vađenje, oblikovanje i premeštanje takvog kamena zahtevalo je veliki broj ljudi i dobro organizovan rad.
Posebno je neobična unutrašnja podela na dva nivoa. Takav raspored veoma je redak među sličnim grobnicama i mogao bi pomoći u razumevanju razvoja nuragijske arhitekture.
Moguće je da su nivoi korišćeni u različitim periodima, za različite grupe pokojnika ili za odvajanje kostiju od grobnih priloga. Konačan odgovor zavisiće od pažljivog iskopavanja i analize svih slojeva.
Na lokalitetu su pronađeni i keramički predmeti. Njihov oblik i ukrasi mogu pomoći pri određivanju vremena gradnje i korišćenja grobnice.
Keramika je za arheologe često pouzdaniji pokazatelj vremena od monumentalnog kamenja. Stil posuda menjao se kroz generacije, dok je ista grobnica mogla biti korišćena veoma dugo.
Širi lokalitet sadrži dve rane kamene platforme koje prethode klasičnim nuragijima, naselje, sveti bunar i veliko groblje. To ukazuje da se nije radilo o izdvojenoj grobnici, već o složenom prostoru u kojem su ljudi živeli, obavljali obrede i sahranjivali mrtve.
Vegetacija je omogućila da spomenik dugo ostane neprimećen, ali ga je istovremeno delimično zaštitila od kasnijeg odnošenja kamena. Korenje može oštetiti zidove, ali nepristupačan teren često čuva lokalitet od intenzivne gradnje i pljačke.
Arheolozi će sada morati pažljivo da uklone rastinje i stabilizuju blokove. Prebrzo čišćenje može izazvati urušavanje delova koji su vekovima bili oslonjeni na zemlju i korenje.
Trodimenzionalno snimanje omogućiće dokumentovanje svakog kamena pre početka većih radova. Tako se može rekonstruisati prvobitni izgled čak i ako pojedini blokovi moraju biti privremeno pomereni.
Otkriće je važno i zato što pokazuje da Sardinija još nije u potpunosti arheološki istražena. Iako su nuragijski spomenici poznati i vidljivi širom ostrva, šume, pašnjaci i brdoviti predeli i dalje kriju čitave komplekse.
„Grobnica džinova“ nije delo džinova, ali jeste dokaz ogromnog zajedničkog napora. Ljudi bez savremenih mašina uspeli su da stvore mesto dovoljno značajno da ga koriste generacijama, a dovoljno čvrsto da preživi hiljade godina ispod mediteranskog rastinja.
S.B.
