ORLOVAT- U svom voćnjaku koji se nalazi u centru Orlovata, naselju kod Zrenjanina u Srednjobanatskom okrugu, Brankica i Aleksandar Isakov su planirali da proizvode voće za potrebe svog domaćinstva, da viškove prodaju na pijaci kao sveže voće, a da ono što pretekne – suše.
„Ni slutili nismo da će nam prerada voća postati ozbiljan posao i da će nam džemovi i pekmezi promeniti život“, kaže za portal zrenjaninski.com Brankica Isakov.
Kupci se moraju slušati
U voćnjaku su imali gotovo sve vrste voća pa su, kad bi ga izneli na pijacu, mušterije počele da pitaju prave li od njega i pekmeze.
„Pomislila sam – zašto da ne probam. Imam odlične recepte od bake i mame, volim da poslujem u kuhinji, da isprobavam, vredi pokušati“, nastavlja Brankica.
I tako su počeli da nastaju džemovi i pekmezi po kojima su Isakovi sada prepoznatljivi. Registrovali su poljoprivredno gazdinstvo i krenuli u posao.
„Počela sam od džema od jagoda, pa redom, kako je koje voće dospevalo. U voćnjaku imamo jagode, dve sorte malina, kupine, šest sorti trešanja, ne znam koliko sorti višanja, devet sorti šljiva, tri sorte kajsija, nektarine, breskve, dunje… Tako smo napravili plan sadnje, da kad jedna sorta prođe, druga dođe“, kaže naša sagovornica.
Posao je krenuo odlično, a mušterije su se već u martu raspitivale za džemove i naručivale, pa za plasman nije trebalo da se brine.
Biznis od voćnjaka do palačinki
„I tako, malo-pomalo, voćnjak je postao naš ozbiljan posao. Najviše sam angažovana ja, ali mnogo mi pomaže suprug, starija kćerka od 17 godina, kao i svekar i svekrva. Pomagala mi je i moja majka koja je preminula pre godinu i po dana“, navodi Brankica.
U međuvremenu, Brankica je savladavala jednu po jednu veštinu, proširivala znanje, širila paletu proizvoda.
„Jedan od najvećih problema bilo je naći majstore za rezanje voća. Pa sam odlučila da naučim to da radim i sad voće obrezujem sama. Tako se kamufliram dok režem, da me Orlovaćani ne prepoznaju, misle da sam muško“, uz osmeh priča naša sagovornica.
Brankica je prosvetna radnica, ali ozbiljno razmišlja šta će joj biti posao u budućnosti.
Katedra zamenjena voćnim poslasticama
„Voćnjak je ozbiljan posao, u njemu uvek ima nešto da se radi. Tu je sad i prerada. Imamo baš mnogo posla, a tek će ga biti kad realizujemo ono što smo isplanirali. Ove godine smo kupili još jednu baštu u susedstvu i u njoj posadili šumske jagode. Posla ima od februara do kraja novembra, za odmor nam ostanu decembar i januar. Odlučila sam, za početak, da dam otkaz u jednoj školi gde sam imala 20 odsto norme, a za dalje – videćemo“ ističe Brankica.
Dodaje da uveče zaspi, a ujutru se budi sa novim idejama i receptima.
„Najnovije što sam napravila je kitnikez. Kupci su me pitali da li ga pravim, pa sam odlučila da pokušam. Kitnikezu sam dala svoj pečat, pa sam ga napravila sa lešnicima. Toliko se dopao našim kupcima da smo morali da dokupimo dunja da bih imala dovoljno za sve narudžbine. Prostora za novitete i napredak uvek ima. Pogotovo što su za mene rad u voćnjaku i kuhinji prava antistres terapija. Beskrajno uživam i to naši kupci prepoznaju“ zaključuje Brankica Isakov.
Tekst i Foto: zrenjaninski.com
