Na prvi pogled zelena, a kada se svetlost propusti kroz nju, zasija crveno. Zvuči kao predmet iz izloga savremene dizajnerske radnje, ali ovakav efekat poznat je sa čuvene rimske Likurgove čaše. Naučnici iz Šefilda sada su ponovo napravili staklo sa sličnom promenom boje, objavio je britanski Gardijan. U istraživanju su učestvovale Lisa Holands i Kerolajn Džekson, a rezultat povezuje laboratorijsko znanje sa umećem davnih staklara. Priča je posebno privlačna zato što njena glavna zvezda staje na dlan, a ipak otvara čitav prozor u svet antičkih radionica.
Original, koji čuva Britanski muzej, potiče iz četvrtog veka. Visok je približno 16 centimetara i ukrašen reljefnim figurama koje na pojedinim mestima gotovo potpuno odstupaju od površine posude. Takva izrada zahtevala je pažljivo uklanjanje i brušenje stakla, sve dok ukras ne bi ostao povezan sa čašom uskim spojevima. Već sama pomisao na taj posao menja način na koji gledamo predmet: iza njegove lepote stoje mirna ruka, dobar osećaj za materijal i mnogo strpljenja. Oštećenje u završnoj fazi moglo bi da pokvari sve što je prethodno urađeno.
Promena boje ima objašnjenje u materijalu. Britanski muzej navodi da staklo sadrži veoma male količine zlata i srebra, koje mu daju neobična optička svojstva. Kada svetlost pada na njegovu površinu, čaša deluje zeleno; kada prolazi kroz nju, pojavljuje se crvenilo. Naziv za takvo staklo je dihroično. To, naravno, ne znači da su rimske zanatlije raspolagale današnjim laboratorijskim znanjem. Njihovo dostignuće govori o iskustvu i postupcima do kojih su mogli dolaziti praktičnim radom. Upravo je razlika između poznavanja efekta i razumevanja njegovog nastanka ono što ovu priču čini toliko zanimljivom.
Ni ukras nije izabran slučajno. Na čaši je prikazana epizoda iz mita o Likurgu, vladaru koji se sukobio sa Dionisom i njegovom pratnjom. Vinova loza obavija kralja, a likovi pretvaraju malu posudu u svojevrsnu pozornicu. Posmatrač tako dobija dve priče istovremeno: jednu ispričanu figurama i drugu koju stvara svetlost. Za muzejskog posetioca to je lep podsetnik da istorijski predmeti nisu morali biti zamišljeni kao nepomične stvari u vitrini. Njihov izgled mogao je da se menja u prostoru, dok ih neko okreće, podiže ili približava izvoru svetlosti.
Savremeno ponavljanje tog efekta vraća pažnju na veštinu ljudi čija imena uglavnom ne znamo. Lako je diviti se velikim građevinama i monumentalnim spomenicima, ali ponekad podjednako uzbuđenje izazove mala čaša. Ona nas navodi da zastanemo i postavimo jednostavno pitanje: kako su ovo uspeli da naprave? Odgovor traži saradnju istoričara, umetnika i naučnika, što je možda i najlepši deo cele priče. Predmet star šesnaest vekova i dalje ume da iznenadi, a njegovo zeleno i crveno lice podsećaju da radoznalost nema rok trajanja.
S.B.
Izvor: Postinfo
