Starenje se često meri rođendanima, ali telo ne prati uvek kalendar. Neko sa 70 godina hoda brzo, kuva, putuje i druži se, dok neko mnogo mlađi oseća zamor, gubitak snage i nesigurnost pri svakom naporu. Zato medicina sve više govori o frailty, odnosno krhkosti ili funkcionalnoj slabosti tela.
ScienceAlert je 31. maja preneo tekst o tome kako krhkost kod starijih ljudi može biti snažan pokazatelj rizika, ali i nešto na šta se može uticati. U tekstu se navodi da obične stvari — kretanje, dobra ishrana i društvena povezanost — mogu biti važne u usporavanju ili popravljanju tog stanja.
Ovo je korisna tema jer vraća pažnju na svakodnevne signale. Sporiji hod, gubitak mišića, česti padovi, umor, slabiji apetit i povlačenje iz društva nisu samo „normalno starenje” koje treba ignorisati. Oni mogu biti upozorenje da je telu potrebna podrška.
Kod nas se stariji ljudi često žale da „nisu više za ništa”, ali se manje govori o tome koliko mala, redovna aktivnost može pomoći. Šetnja, vežbe snage prilagođene godinama, dovoljno proteina, pregled lekova, bolji san i razgovor sa ljudima nisu luksuz. To su osnove očuvanja samostalnosti.
Važno je i da se krhkost ne posmatra kao sramota. Nije cilj da stariji čovek glumi da može sve, nego da dobije pravi plan i podršku. Porodica, lekar i zajednica tu imaju veliku ulogu.
Starenje ne možemo zaustaviti, ali možemo razlikovati godine od zapuštenosti. A to je velika razlika, jer telo često ume da se popravi više nego što mislimo kada mu se da prilika.
S.B.
