Neka naučna otkrića zvuče toliko neobično da prvo izazovu osmeh, a tek onda poštovanje. U ovom slučaju, glavni „arhiv” prošlosti nije kost, zub, alat ili pećinski crtež, već drevni izmet arktičke veverice sačuvan u permafrostu.
Live Science je pisao o istraživanju u kome su naučnici iz zaleđenih izmeta arktičkih kopnenih veverica izvukli DNK star do 700.000 godina. U tim uzorcima pronađeni su genetski tragovi mamuta, bizona, konja, velikih mačaka i brojnih drugih organizama koji su nekada živeli u kanadskom Jukonu.
Ovo je zanimljivo jer pokazuje da prošlost ponekad preživi na najneočekivanijim mestima. Veverice su u svojim jazbinama donosile biljni materijal, ostatke hrane i ono što su pokupile iz okruženja. Kada je sve to ostalo zarobljeno u ledu, nastala je mala vremenska kapsula čitavog ekosistema.
Kod nas se ledeno doba najčešće zamišlja kroz mamute, pećinske lavove i velike životinje. Ali ovakvo istraživanje pokazuje da se slika prošlosti sklapa i iz sitnih tragova. Jedan uzorak može otkriti ko je tu živeo, šta je raslo, ko je koga jeo i kako se priroda menjala kroz hiljade godina.
Najvažnije je što DNK iz permafrosta može pokazati više od klasičnih fosila. Kosti ne ostaju od svake vrste, ali genetski tragovi mogu ostati u zemlji, ledu, izmetu ili sedimentu. Tako naučnici dobijaju mnogo širu sliku života koji je nestao.
Možda je ova vest pomalo komična po početku, ali je ogromna po značenju. Drevna veverica nije znala da čuva arhiv planete. Samo je živela svoj život, a led je uradio ostalo.
S.B.
