Lek koji je decenijama pouzdano lečio upalu pluća, infekciju krvi ili komplikovanu urinarnu infekciju danas kod pojedine dece više ne daje očekivani rezultat. Razlog nije u tome što se organizam deteta „navikao“ na antibiotik, već što su se bakterije promenile i razvile mehanizme kojima mogu da prežive terapiju.
Najveća dosadašnja analiza otpornosti bakterija kod dece pokazuje da se problem povećava u svim delovima sveta. Istraživači su proučili više od 106.000 bakterijskih uzoraka prikupljenih od dece u 82 zemlje, tokom perioda od 2004. do 2022. godine. Rezultati ukazuju da otpornost raste posebno brzo kod bakterija koje izazivaju sepsu i teške infekcije disajnih puteva.
Live Science je 5. avgusta preneo rezultate studije objavljene u stručnom časopisu JAMA Pediatrics, uz upozorenje istraživača da promene nisu daleka pretnja već problem koji se već vidi u dečjim bolnicama. Analiza je obuhvatila uzraste od rođenja do 18 godina, a gotovo polovina uzoraka poticala je od dece mlađe od tri godine.
Antibiotici ne deluju na viruse. Oni su namenjeni bakterijskim infekcijama, ali ni sve bakterije nisu osetljive na svaki lek. Zato lekar bira terapiju prema mestu infekcije, očekivanoj vrsti uzročnika, uzrastu pacijenta i lokalnim podacima o otpornosti.
Problem nastaje kada bakterija stekne gene koji joj omogućavaju da razgradi antibiotik, izbaci ga iz ćelije ili promeni deo na koji lek treba da deluje. Takve bakterije preživljavaju terapiju i nastavljaju da se razmnožavaju.
Kada se antibiotici koriste nepotrebno, u pogrešnoj dozi ili prekratko, povećava se pritisak koji pogoduje širenju otpornih bakterija. Ipak, problem se ne može svesti samo na ponašanje pojedinačnog pacijenta. Veliku ulogu imaju propisivanje lekova, bolnička higijena, dostupnost dijagnostike, sanitarni uslovi i upotreba antibiotika u poljoprivredi.
Istraživanje je koristilo podelu Svetske zdravstvene organizacije na tri grupe antibiotika. Prvu čine lekovi koji bi trebalo da budu prvi izbor za česte infekcije. Drugu čine antibiotici koji zahtevaju pažljiviju upotrebu jer imaju veći rizik za razvoj otpornosti. Treća grupa obuhvata rezervne lekove koji se čuvaju za najteže infekcije kada druge mogućnosti ne deluju.
Posebno zabrinjava rast otpornosti na drugu i treću grupu. U jedinicama intenzivne nege otpornost na pojedine važnije antibiotike povećala se sa oko 15 na 33 odsto tokom analiziranog perioda. Kod dece mlađe od dve godine rast je bio još izraženiji.
Bakterija Acinetobacter baumannii pokazala je veoma visok stepen otpornosti u svim grupama antibiotika. Ovaj mikroorganizam posebno je problematičan u bolnicama, gde može opstati na površinama i napadati pacijente oslabljenog imuniteta.
Vrste iz grupe Klebsiella pokazale su jedan od najbržih porasta otpornosti. One mogu izazvati upalu pluća, sepsu i druge ozbiljne infekcije, naročito kod novorođenčadi i dece koja se leče u intenzivnoj nezi.
Prema projekcijama istraživača, otpornost na karbapeneme, antibiotike koji se često čuvaju za teške infekcije, mogla bi do 2035. godine dostići veoma visok nivo kod pojedinih bakterija. To ne znači da će svaki slučaj biti neizlečiv, ali lekarima ostavlja manje sigurnih i dostupnih mogućnosti.
Deca nisu samo „manji odrasli“ kada je reč o terapiji. Njihov metabolizam, telesna masa i razvoj organa zahtevaju posebno prilagođene doze i formulacije. Mnogi novi antibiotici nisu dovoljno ispitani kod najmlađih pacijenata, pa se mogućnosti lečenja sužavaju brže nego kod odraslih.
U siromašnijim državama problem je dodatno ozbiljan. Laboratorije često nisu dostupne, pa lekar mora da započne terapiju pre nego što zna koja bakterija izaziva infekciju. Ako lek prvog izbora ne deluje, dragoceno vreme se gubi.
U bogatijim državama dostupnost laboratorija je bolja, ali prekomerno propisivanje i bolničko širenje otpornih bakterija i dalje predstavljaju rizik. Putovanja i trgovina znače da bakterije ne ostaju unutar državnih granica.
Otpornost se može širiti i između bakterija. One mogu razmenjivati delove genetskog materijala, pa osobina koja je nastala u jednoj vrsti prelazi na drugu. Zbog toga se problem može širiti mnogo brže nego klasična evolucija kroz generacije.
Najvažnija zaštita ostaje pravilna upotreba antibiotika. Lek se ne uzima bez preporuke, ne čuva se „za sledeći put“ i ne deli sa drugima. Terapija se koristi tačno prema uputstvu lekara.
Istovremeno, nije dobro stvarati strah od antibiotika. Oni spasavaju živote i ostaju nezamenljivi u lečenju bakterijskih infekcija. Cilj nije izbegavati ih kada su potrebni, već koristiti ih dovoljno precizno da ostanu efikasni.
Vakcinacija takođe smanjuje potrebu za antibioticima. Kada se spreče određene bakterijske i virusne infekcije, smanjuje se broj komplikacija i terapija. Bolja higijena ruku, čista voda i kontrola infekcija u bolnicama imaju jednako važnu ulogu.
Nova analiza pokazuje da se trend može usporiti. U pojedinim bogatijim zemljama otpornost na antibiotike prvog izbora smanjena je zahvaljujući kontroli propisivanja i boljim programima nadzora.
Podaci za Srbiju treba da se prate kroz domaće zdravstvene institucije, ali globalni rezultat je važan i kod nas. Bakterije koje se šire u Evropi, na putovanjima i u bolnicama ne poznaju administrativne granice.
Najveća opasnost nije to što će antibiotici iznenada potpuno prestati da rade. Mnogo realniji scenario jeste da sve veći broj uobičajenih infekcija postane teži, skuplji i sporiji za lečenje.
Lekovi koji su nekada bili poslednja linija odbrane tada postaju prvi izbor, a za najteže slučajeve ostaje sve manje opcija. Zato je otpornost bakterija jedan od problema koji napreduje tiho, bez dramatičnog početka, ali sa posledicama koje se najpre vide kod najosetljivijih pacijenata.
S.B.
