Drevni egipatski bog Tot predstavljao se na dva naizgled nepovezana načina. Na pojedinim prikazima imao je glavu ptice ibisa sa dugim zakrivljenim kljunom, dok se na drugim pojavljivao kao babun. Zbog čega su baš dve tako različite životinje povezane sa istim božanstvom vekovima je bilo predmet različitih tumačenja.
Nova analiza predlaže jednostavnu, ali upečatljivu vezu: obe životinje u određenim uslovima mogu izgledati kao da nose mesečevu svetlost na telu. Svetlo perje ibisa i srebrnkasto krzno babuna verovatno su drevne Egipćane podsećali na sjaj Meseca, dok su njihovi karakteristični oblici dodatno pojačavali simboliku.
O istraživanju je 1. avgusta izvestio Phys.org. Autori su analizirali umetničke predstave, životinjske osobine i verske tekstove kako bi objasnili zbog čega su ibis i babun postali dva glavna životinjska oblika istog boga.
Tot je u egipatskoj religiji bio povezan sa pisanjem, znanjem, računanjem vremena, jezikom i Mesecom. Smatran je izumiteljem pisma i zaštitnikom pisara. U mitovima je često imao ulogu mudrog posrednika koji beleži odluke bogova, rešava sporove i održava poredak.
Kljun ibisa ima oblik zakrivljene linije koja može podsećati na mladi Mesec. Ptica se kretala močvarnim područjima uz Nil i bila dobro poznata stanovnicima Egipta. Njeno belo ili svetlo perje, u kontrastu sa tamnim delovima glave i krila, moglo je ostavljati snažan vizuelni utisak pod mesečinom.
Babuni su imali drugačiju simboliku. Njihovo glasanje i podizanje prednjih udova pri izlasku Sunca Egipćani su mogli tumačiti kao pozdrav nebeskom svetlu. Pojedine vrste imaju svetlo, srebrnkasto krzno koje pri određenom osvetljenju dobija gotovo metalni sjaj. U umetnosti se babuni povezani sa Totom često prikazuju u sedećem položaju, ponekad sa mesečevim diskom.
Važno je da drevni ljudi životinje nisu birali samo zbog jedne fizičke osobine. Njihovo ponašanje, stanište, boja, način kretanja i zvuci zajedno su stvarali simboličko značenje. Ista životinja mogla je istovremeno predstavljati nekoliko ideja koje danas ne deluju očigledno povezane.
U Egiptu su pronađene velike količine mumificiranih ibisa i babuna namenjenih verskim obredima. Vernici su ih mogli prinositi kao zavetne darove u svetilištima posvećenim Totu. Potražnja je vremenom postala toliko velika da su ptice verovatno uzgajane ili masovno sakupljane upravo za potrebe hramova.
Proučavanje mumija pokazalo je da babuni nisu prirodno živeli u svim delovima Egipta i da su neki dovoženi iz udaljenih krajeva. Trgovina svetim životinjama zato je povezivala religiju sa ekonomijom i dugim putevima kroz severoistočnu Afriku i područje Crvenog mora.
Nova ideja o „mesečevom“ krznu i perju ne mora biti jedino objašnjenje. Religijski simboli se retko zasnivaju na samo jednom detalju, a njihovo značenje moglo se menjati kroz hiljade godina egipatske istorije. Ipak, teorija pokazuje koliko je posmatranje prirode bilo važno pri oblikovanju predstava o bogovima.
Danas se drevne životinjske figure često posmatraju kao fantastična bića bez jasne logike. Za ljude koji su živeli uz Nil, međutim, svaki oblik imao je poznatu vezu sa svetom koji su svakodnevno gledali. Zakrivljeni kljun, srebrno krzno ili neobično ponašanje mogli su postati most između životinje i nebeske pojave.
Totova dva lica zato možda nisu bila toliko različita koliko nama izgledaju. Jedno je pripadalo ptici iz močvare, drugo primatu iz udaljenijih krajeva, ali oba su pod odgovarajućim svetlom mogla da podsete na isti hladan, srebrni Mesec. Drevni umetnici nisu pokušavali da naprave zoološki dosledan portret boga, već da različitim životinjama prikažu različite delove njegovog značenja.
S.B.
