Savremeni animirani film može nastati gotovo u potpunosti unutar računara, ali veći deo istorije ovog medija izgledao je potpuno drugačije. Svaki pokret zahtevao je niz crteža, isečene komade papira, obojene folije, lutke, konce, fotografisanje i strpljivo pomeranje predmeta kadar po kadar. Nova izložba u njujorškom Muzeju moderne umetnosti vraća u prvi plan upravo taj fizički i često nevidljivi deo animacije.
Postavka „It’s Alive! A Century of Animation from the Collection“ otvorena je 1. avgusta i trajaće do leta 2027. godine. Obuhvata više od 200 crteža, skica, produkcijskih materijala i filmova nastalih između 1908. i 2020. godine, sa posebnim naglaskom na autore i umetnike povezane sa Njujorkom.
MoMA je povodom otvaranja saopštila da izložba prati stotinu godina stvaralaštva pre i tokom digitalne transformacije animacije. Uz originalne radove, planirane su projekcije kratkih i dugometražnih filmova koje omogućavaju da se pripremni materijali uporede sa konačnim pokretnim slikama.
Naslov izložbe, „Živo je“, podseća na osnovnu čaroliju animacije. Nepokretni crtež ili predmet počinje da deluje živ kada se niz vrlo sličnih slika prikaže dovoljno brzo. Ljudsko oko i mozak povezuju promene u kontinuitet, pa nekoliko desetina pažljivo raspoređenih crteža postaje pokret, karakter i emocija.
Pre pojave digitalnih alata, animatori su često radili na providnim folijama. Pozadina je mogla ostati ista, dok su se likovi crtali na odvojenim slojevima. Svaka promena položaja zahtevala je novi crtež. Za samo jednu sekundu filma ponekad je bilo potrebno 12 ili 24 različita prikaza, u zavisnosti od tehnike i željene glatkoće.
Nezavisni autori razvijali su i sasvim drugačije pristupe. Koristili su pesak, glinu, boju direktno na filmskoj traci, isečke iz časopisa, tekstil ili predmete iz svakodnevnog života. Ograničeni budžeti često su ih navodili na izuzetno kreativna rešenja koja su kasnije uticala na reklame, muzičke spotove i velike studije.
Izložba ne predstavlja samo gotove filmove već i greške, probne crteže i promene kroz koje je ideja prolazila. Takav materijal pokazuje da prepoznatljiv lik nije nastajao odjednom. Menjali su se oblik očiju, dužina pokreta, ritam hoda i izraz lica sve dok animator ne bi pronašao verziju koja deluje ubedljivo.
Digitalna animacija nije uklonila sve stare principe. I najnapredniji trodimenzionalni lik mora imati jasnu siluetu, težinu, ritam i pravilno tempiran pokret. Računar može izračunati veliki broj međufaza, ali čovek i dalje odlučuje kakav utisak lik treba da ostavi i u kojem trenutku treba da zastane, ubrza ili reaguje.
Povratak originalnim crtežima važan je i zbog očuvanja kulturne baštine. Papir bledi, folije se deformišu, boje pucaju, a filmske trake propadaju. Muzejske zbirke moraju održavati odgovarajuću temperaturu i vlažnost, digitalizovati materijal i istovremeno sačuvati fizičke predmete na kojima se vide tragovi rada.
Na pojedinim crtežima ostale su beleške, otisci prstiju, probušene ivice i strelice koje objašnjavaju pravac kretanja. Upravo ti detalji omogućavaju posetiocu da vidi animaciju kao zanat, a ne samo kao završenu iluziju. Iza nekoliko sekundi bezbrižnog pokreta često se kriju sati ponavljanja.
Izložba obuhvata radove više od 35 umetnika i filmskih stvaralaca. Umesto da istoriju animacije svede samo na najpoznatije komercijalne studije, postavka ističe eksperimentalne autore, žene koje su često ostajale izvan glavnih istorijskih pregleda i stvaraoce koji su radili na granici filma, slikarstva i grafičkog dizajna.
Za publiku naviknutu na savršeno glatku kompjutersku sliku, stare tehnike mogu delovati nesavršeno. Linije se blago pomeraju, teksture trepere, a predmeti ne ostaju uvek potpuno isti. Međutim, upravo te sitne nepravilnosti daju mnogim filmovima osećaj topline i prisustva ljudske ruke.
Animacija je tokom jednog veka promenila alate, ali ne i svoju osnovnu ideju. Umetnik uzima nešto nepomično i ubeđuje nas da ono diše, misli i oseća. Nova postavka pokazuje da se između prvog crteža i živog lika ne nalazi jedna velika tajna, već stotine malih odluka koje se smenjuju brže nego što oko može pojedinačno da ih primeti.
S.B.
