Dok je severna hemisfera prolazila kroz letnje vrućine, na visokoj antarktičkoj visoravni zabeležena je temperatura koja je teško zamisliva čak i za najhladniji kontinent. Istraživačka stanica Konkordija izmerila je minus 84,1 stepen Celzijusa, najnižu temperaturu registrovanu na Zemljinoj površini još od 2012. godine.
Merenje je obavljeno 18. jula, usred antarktičke polarne zime, kada Sunce nedeljama ne izlazi iznad horizonta. Stanica se nalazi duboko u unutrašnjosti kontinenta, na nadmorskoj visini većoj od 3.200 metara. Vazduh je veoma suv, a ogromna udaljenost od okeana omogućava da se površina snega izuzetno snažno ohladi.
Live Science je podatak izdvojio 1. avgusta u nedeljnom pregledu najzanimljivijih naučnih vesti. Temperatura od minus 84,1 stepen bila je blizu istorijskog minimuma same stanice i predstavlja jedan od najekstremnijih zvaničnih rezultata poslednjih godina.
Stanica Konkordija zajednički je francusko-italijanski istraživački centar. Tokom zime u njoj ostaje mala grupa ljudi potpuno odsečena od spoljnog sveta. Avioni ne mogu bezbedno da sleću zbog tame i temperature, pa članovi posade mesecima žive sa zalihama dopremljenim tokom toplijeg dela godine.
Na tako niskoj temperaturi obični materijali menjaju osobine. Metal postaje krt, gorivo se zgušnjava, baterije brzo gube kapacitet, a nezaštićena koža može da promrzne za veoma kratko vreme. Svaki izlazak zahteva slojevitu odeću, zaštitu lica i precizno planiranje. Čak i kratka tehnička intervencija može postati ozbiljan poduhvat.
Zašto se vazduh toliko hladi? Tokom polarne noći snežna i ledena površina ne dobija Sunčevu energiju, ali neprestano gubi toplotu zračenjem. Vedro nebo i slab vetar dodatno ubrzavaju hlađenje. Hladan vazduh, koji je gušći, zadržava se u nižim delovima visoravni i može stvarati džepove ekstremne hladnoće.
Najniža temperatura direktno izmerena standardnim instrumentima na meteorološkoj stanici zabeležena je 1983. godine na sovjetskoj stanici Vostok i iznosila je minus 89,2 stepena. Sateliti su kasnije u plitkim depresijama istočnoantarktičke visoravni uočili još hladnije površinske vrednosti, ali one nisu merene na isti način i zato se vode odvojeno.
Jedan izuzetno hladan dan ne govori sam za sebe kakav je dugoročni klimatski trend. Vreme opisuje trenutno stanje atmosfere, dok se klima prati kroz proseke i promene tokom decenija. Antarktik može zabeležiti ekstremnu hladnoću čak i u periodu globalnog zagrevanja, baš kao što pojedinačna snežna oluja ne poništava rast prosečnih temperatura.
Naučnicima su ovakvi događaji ipak veoma važni. Ekstremna hladnoća utiče na atmosferu, formiranje ledenih kristala i hemijske reakcije povezane sa ozonskim omotačem. Podaci sa visoravni koriste se i za proveru klimatskih modela, jer oni moraju pravilno da prikažu ne samo proseke već i retke krajnje vrednosti.
Konkordija je značajna i za istraživanja ljudskog organizma. Izolacija, nedostatak dnevne svetlosti, ograničen prostor i nemogućnost hitne evakuacije podsećaju na uslove dugih svemirskih misija. Posade učestvuju u studijama sna, raspoloženja, imunskog sistema i načina na koji mala grupa funkcioniše tokom višemesečne odvojenosti.
Za stanovnike umerenih krajeva minus deset ili minus petnaest već predstavlja ozbiljnu hladnoću. Na minus 84, razlika između spoljnog vazduha i zagrejane unutrašnjosti stanice može biti veća od sto stepeni. Iza zidova se odvija normalan rad, dok se samo nekoliko metara dalje nalazi okruženje u kojem ljudsko telo bez zaštite ne može dugo da opstane.
Antarktik je još jednom pokazao da nije samo velika ledena površina na kraju sveta. To je kontinent na kojem atmosfera povremeno dostiže granice koje se drugde gotovo nikada ne pojavljuju. Za naučnike u Konkordiji rekordna hladnoća nije samo zanimljiv broj, već svakodnevno okruženje koje moraju precizno da razumeju kako bi bezbedno nastavili istraživanja.
S.B.
