Ocelot je mala divlja mačka upečatljivog krzna, sa tamnim šarama koje podsećaju na kombinaciju pruga i rozeta. Iako je rasprostranjen u delovima Centralne i Južne Amerike, na krajnjem jugu Sjedinjenih Američkih Država nalazi se na ivici opstanka. U Teksasu je ostalo manje od 120 jedinki, podeljenih u malobrojne i prostorno odvojene grupe.
Novi centar za očuvanje ocelota privodi se kraju u okviru istraživačkog parka Univerziteta Teksas A&M u Kingsvilu. Kompleks zauzima oko šest jutara i osmišljen je tako da ne bude klasičan zoološki vrt. Njegov glavni cilj je razmnožavanje životinja čiji potomci imaju dovoljno genetske raznovrsnosti i praktičnih sposobnosti da jednog dana budu pušteni u prirodu.
Kako je 1. avgusta objavio Chron, objekat će imati istraživačku zgradu površine približno 900 kvadratnih metara, 16 prostora za razmnožavanje i četiri velike spoljne zone u kojima će mladunci postepeno razvijati veštine potrebne za samostalan život. Centar neće biti otvoren za redovne posete publike, jer je mirno i kontrolisano okruženje važno za pripremu životinja.
Oceloti su prvenstveno noćne životinje. Kreću se kroz gusto rastinje, love male sisare, ptice, gmizavce i druge dostupne životinje, a dan često provode skriveni. Za razliku od domaćih mačaka, mladunče koje treba vratiti u prirodu ne sme previše da se navikne na ljude niti da očekuje hranu u određeno vreme i na određenom mestu.
Zbog toga će spoljne zone centra služiti kao svojevrsne škole divljine. Mladunci će morati da se kreću kroz prirodnu vegetaciju, pronalaze zaklon, reaguju na zvuke i postepeno razvijaju ponašanje koje im omogućava da izbegnu opasnost. Stručnjaci će ih pratiti pomoću kamera i drugih uređaja, uz što manje neposrednog kontakta.
Jedan od najvećih problema teksaške populacije jeste genetska izolacija. Auto-putevi, naselja i pretvaranje prirodnog zemljišta u poljoprivredne površine podelili su nekadašnje stanište. Kada se mali broj životinja dugo razmnožava unutar iste grupe, raste rizik od naslednih problema, slabije plodnosti i manje sposobnosti prilagođavanja promenama.
U novi program biće uključeni oceloti iz zooloških vrtova koji učestvuju u koordinisanom programu očuvanja. Planirana je i upotreba genetskog materijala divljih teksaških jedinki kroz savremene metode asistirane reprodukcije. Cilj nije stvaranje životinja koje samo izgledaju kao lokalni oceloti, već očuvanje gena važnih za prilagođenost konkretnom području.
Potencijalna mesta za puštanje nalaze se na velikim rančevima i drugim površinama južnog Teksasa gde još postoji odgovarajuća gusta vegetacija. Pre nego što bilo koja životinja bude oslobođena, stručnjaci moraju proceniti dostupnost plena, bezbednost od saobraćaja, prisustvo drugih ocelota i spremnost vlasnika zemljišta da dugoročno čuvaju stanište.
Saobraćaj je jedna od najozbiljnijih pojedinačnih pretnji ovoj vrsti. Oceloti prelaze puteve tokom noćnih kretanja, a sudar može imati veliki uticaj na populaciju u kojoj svaka odrasla jedinka ima značaj. Zbog toga se paralelno razmatraju zeleni koridori, prolazi ispod puteva i zaštitne ograde koje životinje usmeravaju ka bezbednijim mestima.
Centar je rezultat više od četiri decenije terenskog rada. Biolozi su tokom tog perioda pratili kretanje ocelota, analizirali genetske uzorke i proučavali koje vrste vegetacije životinje najčešće koriste. Novi objekat ne počinje očuvanje od nule, već povezuje znanje prikupljano generacijama istraživača.
Program neće odmah rešiti sve probleme. Uzgoj divljih mačaka je spor, broj mladunaca ograničen, a stvaranje novih stabilnih populacija može trajati decenijama. Ipak, postojanje centra znači da se opstanak vrste više ne oslanja samo na nekoliko preostalih životinja u rascepkanoj prirodi.
Posebno je važna namera da se oceloti ne čuvaju isključivo iza ograde. Krajnji cilj je da mladunci napuste centar i nastave život bez ljudske pomoći. Najveći uspeh ovog neobičnog objekta zato neće biti broj životinja koje se u njemu mogu videti, već broj onih koje će jednog dana nestati u gustoj teksaškoj vegetaciji i tamo osnovati novu populaciju.
S.B.
