U svakoj generaciji postoji neko ko u osamdesetim deluje kao da je „promašio” godine: hoda brzo, pamti sitnice, smeje se lako i ne zvuči kao da mu je život pretežak. Naučnici ih zovu superageri – ljudi u 80-im, pa i 90-im, čija su pamćenje i mentalna bistrina bliži mnogo mlađima nego njihovim vršnjacima. Ideja nije da su „superheroji”, već da kod njih starenje izgleda sporije i stabilnije.
U tekstovima i sažecima koji su se pojavili poslednjih dana naglašava se nekoliko ponavljajućih crta: kretanje (ne nužno sport, već svakodnevna aktivnost), stalna radoznalost i – možda najpotcenjenije – društvena povezanost. Kod nekih superagera se u istraživanjima pominje i da mozak zadržava „mlađi” potpis, na primer manje stanjenja kore ili čak relativno deblji deo kore u regionu povezanim sa pažnjom i motivacijom. Poenta je jednostavna: nije jedna navika, nego paket sitnih stvari koje se ponavljaju godinama.
Kako bi to izgledalo u Srbiji? Veoma prizemno: šetnja do pijace umesto auta kad može, bašta ili makar par saksija kao mala obaveza, odlazak do kluba penzionera ili „kafa sa društvom”, igra sa unucima umesto sedenja uz telefon. Nije kasno ni ako krećeš sada – superager priča nije recept, već inspiracija da se uvedu male promene koje prave veliku razliku na duge staze.
S.B.
