Čovek koji nekoliko nedelja provede nepokretan brzo gubi mišićnu masu i snagu. Medved, međutim, može tokom zimskog sna provesti više meseci u brlogu, gotovo bez hrane, vode i uobičajenog kretanja, a zatim izaći dovoljno snažan da nastavi život. Naučnici pokušavaju da razumeju kako njegov organizam postiže ono što ljudsko telo ne može.
Istraživanja crnih medveda pokazala su da posle približno 110 dana zimskog mirovanja gube oko 29 odsto mišićne snage. Poređenja radi, kod čoveka prikovanog za postelju gubitak tokom kraćeg perioda može biti znatno veći. Razlika je posebno impresivna jer medved za to vreme i posti.
Norveški portal Spacegroup je 5. septembra predstavio ove podatke kroz mogućnost njihove primene u medicini i budućim svemirskim putovanjima. Razumevanje zaštitnog mehanizma moglo bi pomoći dugotrajno nepokretnim pacijentima i astronautima izloženim mikrogravitaciji.
Zimski san medveda nije isto što i duboka hibernacija sitnih sisara. Njegova telesna temperatura opada relativno malo, dok se metabolizam znatno usporava. Srce kuca sporije, potrošnja energije se smanjuje, a životinja preživljava koristeći masne rezerve.
Uprkos tome, medved ne doživljava isti nivo propadanja mišića i kostiju koji bi se očekivao kod čoveka. Njegovo telo pažljivo reciklira materije i održava ravnotežu proteina tokom dugog posta.
Jedna od važnih sposobnosti jeste ponovno korišćenje azota. Kada ljudsko telo razgrađuje mišićne proteine, nastaju otpadni proizvodi koji se izlučuju. Medved deo tih jedinjenja može ponovo koristiti za stvaranje aminokiselina i održavanje tkiva.
Tokom zimskog sna povremeno izvodi sitne mišićne kontrakcije i menja položaj. Ti pokreti nisu pravi trening, ali mogu pružiti minimalne signale koji poručuju mišićima da i dalje moraju ostati funkcionalni.
Promene u hormonima i aktivnosti gena takođe verovatno štite mišićno tkivo. Naučnici proučavaju krv medveda pre, tokom i posle zimskog sna kako bi pronašli molekule koji zaustavljaju preteranu razgradnju proteina.
Slična zaštita primećuje se i na kostima. Kod ljudi dugotrajno ležanje smanjuje koštanu gustinu, dok astronauti u mikrogravitaciji ubrzano gube minerale jer skelet više ne nosi uobičajenu težinu. Medved uspeva da mesecima miruje bez uporedivog oštećenja.
Medicinska primena ne bi podrazumevala jednostavno „uspavljivanje“ pacijenta poput medveda. Mnogo realniji cilj jeste pronalaženje molekularnog signala koji bi mogao usporiti gubitak mišića tokom oporavka od povrede, teške bolesti ili operacije.
Takva terapija posebno bi značila starijim ljudima. Oni mišićnu masu gube brže, a teže je vraćaju. Nakon dužeg boravka u bolnici slabost može postati veći problem od prvobitne bolesti i povećati rizik od pada i gubitka samostalnosti.
Svemirske agencije takođe prate ovu oblast. Tokom višemesečnog puta do Marsa astronauti bi svakodnevno morali da vežbaju kako bi ublažili propadanje mišića i kostiju. Biološki način dodatne zaštite mogao bi smanjiti taj teret.
Ipak, medveđi metabolizam izuzetno je složen. Izdvajanje jednog proteina verovatno neće preneti čitavu sposobnost na čoveka. Zimski san uključuje koordinisane promene u mozgu, srcu, bubrezima, masnom tkivu i imunskom sistemu.
Istraživači zato pokušavaju da razumeju mrežu procesa, a ne da pronađu čudesni sastojak. Svaki deo mehanizma može pružiti trag za drugačiju medicinsku primenu.
Medved ne izlazi iz brloga potpuno nepromenjen, ali razmere njegove zaštite ostaju zadivljujuće. Dok čovek posle dugog ležanja mora ponovo da uči telo snazi, medved se nakon nekoliko meseci mirovanja vraća svetu spreman za kretanje. U tajni njegovog zimskog sna možda se krije novi način da se ljudski mišići sačuvaju onda kada kretanje nije moguće.
S.B.
