Čovek čita knjigu, prati sastanak ili vozi poznatim putem, a zatim shvati da su mu misli nekoliko minuta bile potpuno negde drugde. Lutanje uma toliko je uobičajeno da ga često primećujemo tek kada prestane. Naučnici sada pokušavaju da utvrde koji delovi mozga omogućavaju da se pažnja odvoji od neposrednog okruženja i usmeri prema sećanjima, planovima ili zamišljenim događajima.
Novo istraživanje koristilo je podatke ljudi sa precizno određenim povredama mozga. Umesto da samo posmatra koja se područja aktiviraju tokom maštanja, tim je ispitao šta se događa kada određeni deo mreže više ne funkcioniše normalno.
PsyPost je 5. septembra predstavio rezultate koji ukazuju na posebno važnu moždanu oblast povezanu sa spontanim tokom unutrašnjih misli. Osobe kod kojih je to područje bilo oštećeno prijavljivale su drugačiju učestalost ili prirodu lutanja uma.
Klasično snimanje mozga može pokazati da je neka regija aktivna dok osoba razmišlja o nečemu što nije trenutni zadatak. Međutim, aktivnost ne dokazuje da je ta regija neophodna. Ona može samo pratiti proces ili primati informacije iz drugog dela mozga.
Proučavanje povreda pruža drugačiju vrstu dokaza. Ako nestanak funkcije u određenom području dosledno menja sposobnost, postoji jači razlog da se zaključi da ono ima uzročnu ulogu. Ipak, mozak funkcioniše kao mreža, pa posledice povrede ne moraju ostati ograničene na jedno mesto.
Lutanje misli nije jednostavan kvar pažnje. Ono može ometati učenje, čitanje i obavljanje zahtevnog posla, ali istovremeno pomaže u planiranju budućnosti, povezivanju ideja i rešavanju problema. Mnogi kreativni uvidi pojavljuju se upravo kada pažnja nije čvrsto vezana za spoljašnji zadatak.
Važan je sadržaj tih misli. Jedna osoba razmišlja o prijatnom putovanju, druga ponavlja neprijatan razgovor, a treća planira obaveze. Mozak možda koristi slične mreže za sva tri slučaja, ali emocionalne posledice mogu biti potpuno različite.
Naučnici lutanje uma proučavaju tako što učesnike tokom zadatka povremeno pitaju o čemu su upravo razmišljali. Problem je što samo pitanje prekida spontani proces. Ljudi takođe ne mogu uvek pouzdano da se sete kada im je pažnja odlutala.
Kod pacijenata sa moždanim povredama postoje dodatne razlike u pamćenju, govoru i raspoloženju koje mogu uticati na odgovore. Istraživači zato porede veći broj slučajeva i koriste snimke kako bi povezali mesto oštećenja sa promenama u ponašanju.
Otkriće može pomoći u razumevanju stanja u kojima je unutrašnji tok misli pojačan ili oslabljen. Preterano vraćanje na neprijatne teme javlja se kod depresije i anksioznosti, dok poteškoće u održavanju pažnje postoje u različitim neurološkim i razvojnim stanjima.
Cilj nije potpuno isključiti lutanje uma. Osoba čije misli nikada ne napuštaju trenutni zadatak možda bi teže planirala, zamišljala i povezivala udaljene ideje. Zdrav sistem pažnje verovatno zavisi od sposobnosti da se prelazi između spoljašnjeg sveta i unutrašnjeg toka.
To objašnjava zbog čega su monotoni poslovi posebno pogodni za maštanje. Kada zadatak ne zahteva punu pažnju, mozak koristi slobodan kapacitet za obradu drugih informacija. Problem nastaje kada se isto dogodi u trenutku u kojem je spoljašnji zadatak važan.
Nova studija približava naučnike odgovoru na pitanje kako mozak pokreće unutrašnje putovanje bez ijednog fizičkog koraka. Dok telo sedi u sobi, misli mogu otići u prošlost, budućnost ili potpuno izmišljeni svet – a iza tog svakodnevnog iskustva stoji precizno organizovana neuronska mreža.
S.B.
