Stenli Milgram bio je američki psiholog koji je početkom šezdesetih godina želeo da razume jedno neugodno pitanje: da li obični ljudi čine zlo zato što su zli – ili zato što slušaju autoritet. Eksperiment je sproveden na Univerzitetu Jejl, u trenutku kada je svet još pokušavao da shvati kako su masovni zločini uopšte mogući. Učesnicima je rečeno da učestvuju u istraživanju o učenju i pamćenju. Njihova uloga bila je da zadaju „strujne udare“ drugom čoveku svaki put kada pogreši u zadatku. Ono što nisu znali jeste da struja nije stvarna, a „učenik“ je bio glumac.
Kako je eksperiment odmicao, naponi na aparatu su rasli, a glumac je sve uverljivije vrištao, molio da se stane i na kraju utihnuo. Očekivanje je bilo da će većina ljudi odbiti da nastavi. Umesto toga, oko 65 odsto ispitanika nastavilo je do maksimalnog napona, samo zato što im je autoritet u belom mantilu mirno govorio da „eksperiment zahteva da se nastavi“. Milgram je kasnije sproveo brojne varijacije: kada je autoritet bio dalje, poslušnost je padala; kada je žrtva bila bliže, ljudi su se češće dvoumili; ali obrazac je ostajao isti – odgovornost se lako prebacuje kada neko „iznad“ kaže da je sve u redu.
Danas se Milgramov eksperiment često pominje u kontekstu svakodnevice. U Srbiji se lako prepoznaje taj mehanizam u rečenicama poput „takva su pravila“ ili „rekao mi je šef“. Milgram nije tvrdio da su ljudi loši, već da su ranjivi na strukturu moći. Njegov eksperiment ostaje uznemirujući ne zato što govori o prošlosti, već zato što pokazuje koliko je tanka linija između lične savesti i poslušnosti – i koliko je važno da je prepoznamo na vreme.
S.B.
