U bolničkoj sali gubitak svesti deluje naglo. Pacijent je tu, diše, odgovara, a zatim više nije prisutan u onom smislu u kojem ga svest čini prisutnim. Ali mozak taj prelaz ne doživljava kao jedan prekidač. MIT-ovi istraživači pokazali su da propofol, jedan od najčešće korišćenih anestetika, potapa mozak tako što razbija ravnotežu između stabilnosti i pobuđenosti neuronskih mreža. U drugom radu sa MIT-a, objavljenom kasnije iste godine, pokazano je i da svest zavisi od aktivne komunikacije između senzornog i kognitivnog korteksa, a da se pod anestezijom ta koordinacija raspada. Ukratko, nesvest ne dolazi zato što mozak „stane“, već zato što prestane da usklađuje sopstvene delove na način potreban za svesno iskustvo.
To je veliki pomak u razumevanju svesti jer pomera fokus sa jedne maglovite ideje na mrežnu dinamiku. Dugo su ljudi tražili jedno „mesto svesti“, kao da negde u mozgu postoji komandna soba koja se samo ugasi kada anestetik počne da deluje. MIT-ovi rezultati guraju sliku u sasvim drugom smeru. Svest više liči na stabilnu saradnju velikog broja regija nego na privilegovani centar. Kada se ta saradnja destabilizuje, subjektivno iskustvo ne nestaje zbog lokalnog kvara, već zbog raspada koordinacije. To je važno i za medicinu, jer preciznije razumevanje tog prelaza može pomoći u sigurnijem praćenju anestezije, boljoj proceni stanja pacijenata i možda dubljem razumevanju poremećaja svesti.
Najdublja vrednost ovakvih radova, ipak, možda nije samo klinička. Oni nas teraju da odustanemo od jednostavne intuicije da je svest nešto što „samo jeste“ dok mozak radi. Sve više deluje da je reč o vrlo finom i zahtevnom obrascu sinhronizacije koji se može poremetiti na više načina. Ako je tako, onda je i sama svakodnevna budnost nešto mnogo delikatnije nego što osećamo iznutra. Anestezija zato nije samo medicinski alat. Ona je eksperiment prirode nad jednim od najvećih pitanja o nama: šta tačno prestaje da postoji kada čovek više nije svestan, i koliko je teža od jednog prekidača sama arhitektura tog nestanka.
S.B.
