Mako ajkula važi za jednu od najbržih riba u okeanu i može da razvije brzinu veću od 70 kilometara na sat. Ta sposobnost ne dolazi samo od snažnih mišića i oblika tela. Njena koža prekrivena je mikroskopskim strukturama koje utiču na način na koji voda klizi preko površine, smanjujući otpor tokom kretanja. Australijska kompanija MAKO pokušala je isti princip da prenese iz mora u vazduh i razvila veoma tanak samolepljivi film namenjen avionskim trupovima. ABC Radio National je 29. avgusta predstavio tehnologiju pod nazivom Flightfilm, čija površina na mikroskopskom nivou imitira kožu mako ajkule. Prema navodima kompanije, pravilno postavljen film može da smanji aerodinamički otpor aviona dovoljno da potrošnja goriva bude manja i do nekoliko procenata. Tehnologija se već testira sa kompanijom Delta Air Lines i američkim vazduhoplovstvom, dok je proizvođač nedavno prikupio oko 28 miliona dolara kako bi povećao proizvodne kapacitete.
Površina avionskog trupa ljudskom oku izgleda glatko, ali vazduh koji prolazi preko nje ponaša se mnogo komplikovanije. Uz samu površinu nastaje tanak granični sloj u kojem se brzina vazduha menja i stvaraju vrtlozi koji povećavaju trenje. Kada avion satima leti velikom brzinom, čak i vrlo malo smanjenje tog trenja može da donese ozbiljnu uštedu goriva. Flightfilm zato nije klasičan „glatki“ premaz. Naprotiv, poseduje vrlo precizno raspoređene mikroskopske brazde koje usmeravaju strujanje vazduha. Slične strukture poznate su kao riblets i već decenijama privlače pažnju aerodinamičara. Mako ajkula predstavlja posebno zanimljiv prirodni model jer joj koža omogućava efikasno kretanje kroz fluid upravo pri velikim brzinama.
Ako bi se ušteda od nekoliko procenata primenila na veliku flotu aviona, posledice bi bile mnogo veće nego što broj na prvi pogled sugeriše. Veliki putnički avion tokom godine potroši ogromnu količinu goriva, a komercijalna avijacija ima veoma male margine za poboljšanje efikasnosti bez potpunog redizajna letelice. Novi motor ili novo krilo zahtevaju godine razvoja i sertifikacije, dok se površinski film potencijalno može postaviti na avion koji već postoji. Upravo tu leži komercijalna privlačnost tehnologije. Ne treba čekati novu generaciju aviona da bi se postigla ušteda – postojeća flota može dobiti aerodinamičku „nadogradnju“. Naravno, film mora da izdrži kišu, led, promene temperature, UV zračenje, pranje, sitna oštećenja i hiljade sati leta, pa laboratorijski rezultat nije dovoljan. Dugoročna izdržljivost verovatno će biti jednako važna kao i samo smanjenje otpora.
Priroda je tokom evolucije rešavala probleme kretanja mnogo duže nego što postoji moderna aeronautika. Ptice su inspirisale oblik krila, površina lotosovog lista vodoodbojne materijale, a riblja koža nove načine upravljanja strujanjem fluida. Biomimetika ne znači doslovno kopiranje životinje već pokušaj da se razume fizički princip iza njene osobine. Kod mako ajkule taj princip možda završava na trupovima aviona koji lete hiljadama kilometara iznad okeana. Ako se obećana ušteda potvrdi u širokoj upotrebi, jedna od najbržih životinja u moru mogla bi pomoći da se nešto sporije troši ono što avione drži u vazduhu – gorivo.
S.B.
