Savremeni čovek često vežbanje zamišlja kao dodatak životu: nešto što dolazi posle posla, posle obaveza, posle „pravog“ dana. I upravo u tome je greška koju nova istraživanja sve otvorenije napadaju. MedicalXpress prenosi stav istraživača sa Univerziteta Witwatersrand u Johanesburgu da je kretanje „najmoćniji lek od svih“, ne u metaforičkom smislu, nego kao biološka činjenica koja utiče na prevenciju bolesti, oporavak, mentalno zdravlje i samu brzinu propadanja organizma kada se ne krećemo. Profesor Demitri Konstantinu iz Wits Department of Exercise Science and Sports Medicine kaže da su ljudi „hardwired for movement“, odnosno biološki podešeni za kretanje, i da telo počinje da se pogoršava čim taj osnovni obrazac stane. Prema istom izvoru, čak i jedan dan neaktivnosti može proizvesti merljive promene u kardiovaskularnom i mišićno-koštanom sistemu, dok fizička aktivnost pokreće signalne molekule koji utiču na metabolizam, regeneraciju i imunitet.
Važan deo ove priče leži baš u njenoj običnosti. Konstantinu i profesor Filip Gradidž ne govore samo o sportistima, nego o kancelarijskim radnicima, studentima, fizičkim radnicima i ljudima koji se oporavljaju od bolesti. MedicalXpress prenosi i oštro formulisan zaključak da je „sedenje novo pušenje“, uz ideju da je čak i stajanje bolje od sedenja i da pravi zdravstveni efekat ne počinje tek na maratonu, nego već pri osnovnim obrascima svakodnevnog kretanja. To je posebno korisno čitaocu koji voli konkretne poruke: poenta nije u ekstremu, nego u doslednosti. Kada nauka kaže da pokret utiče i na ćelijski metabolizam i na psihičku otpornost, ona praktično briše staru podelu na „fizičko“ i „mentalno“ zdravlje. Telo ne vidi tu granicu tako uredno kao mi. Za njega je ustajanje, hodanje i vraćanje ritmu već oblik terapije koji ne traži recept, ali traži odluku da se čovek vrati sopstvenoj osnovnoj biologiji.
S.B.
