Pas je verovatno prva životinja koju je čovek pripitomio, ali taj proces nije proizveo jednu univerzalnu životinju koja se kasnije samo podelila na moderne rase. Nova analiza pokazuje da su se psi tokom hiljada godina prilagođavali veoma različitim ljudskim zajednicama, klimi, hrani i poslovima koje su obavljali. Istraživači su uporedili arheološke nalaze, istorijske podatke i osobine pasa iz različitih delova sveta i zaključili da je čovek indirektno oblikovao njihovo telo mnogo pre nastanka savremenih kinoloških standarda. Phys.org je 9. avgusta ovu temu izdvojio kroz pregled evolucije pasa na više kontinenata, navodeći da su životinje sahranjivane uz ljude još pre oko 14.000 godina i da su se njihove osobine postepeno prilagođavale načinu života zajednica sa kojima su delile prostor.
Psi iz hladnih severnih oblasti morali su da podnose niske temperature, prelaze velike udaljenosti i često vuku teret, pa su favorizovane snažne životinje sa gustom dlakom i dobrim metabolizmom masti. U toplijim krajevima prednost su imali drugačija građa tela, kraća dlaka i sposobnost efikasnog hlađenja. Lovci su birali pse sa snažnim njuhom, brzinom ili sposobnošću praćenja plena, dok su stočarske zajednice generacijama zadržavale životinje koje su najbolje razumele kretanje stada i ljudske komande. Važno je što se ovaj proces dugo odvijao bez današnje ideje „rase“. Čovek nije morao da zna ništa o genetici – bilo je dovoljno da najbolje radne pse češće razmnožava, a manje pogodne isključuje iz uzgoja.
Posebno je zanimljivo da se promena nije odvijala samo u izgledu. Život uz ljude favorizovao je pse koji bolje prate pogled, gest rukom, ton glasa i emocionalno stanje čoveka. Za vuka je kontakt očima sa drugim pripadnikom čopora često signal napetosti, dok domaći pas upravo pogledom traži informaciju od vlasnika. Hiljade godina selekcije tako nisu napravile samo životinju drugačijeg oblika već i drugačiji društveni mozak. Genetske razlike povezane sa varenjem skroba kod pojedinih populacija dodatno pokazuju kako je pas pratio promenu ljudske ishrane. Kada su zajednice počele više da koriste žitarice, psi koji su živeli uz njih dobijali su ostatke iste hrane i vremenom su se bolje prilagodili njenom varenju.
Savremene rase nastale su mnogo kasnije i često su rezultat intenzivne selekcije poslednjih nekoliko stotina godina, dok je dublja priča o psu mnogo starija. Zato dva psa slične veličine mogu imati potpuno različite instinkte, nivo energije i način reagovanja na čoveka. Njihovi preci vekovima možda nisu rešavali isti problem. Jedni su čuvali stoku, drugi izvlačili mreže, treći pratili divljač, a četvrti samo živeli uz naselje i koristili ostatke hrane. Današnji pas tako nosi svojevrsnu mapu ljudske istorije – u građi tela, metabolizmu i ponašanju ostali su tragovi krajeva u kojima su njegovi preci hiljadama godina delili život sa ljudima.
S.B.
