Usamljenost se dugo opisivala jezikom osećanja, raspoloženja i društvenih odnosa. Ali savremena nauka je sve manje posmatra samo kao psihološko stanje. Sve više podataka ukazuje da kvalitet naših veza ostavlja trag i u biologiji, kao da organizam na svoj način registruje kada čovek nije dovoljno povezan sa drugima.
U velikom istraživanju zasnovanom na podacima UK Biobanke, analizirani su uzorci više od 42.000 odraslih i gotovo 2.920 plazmatskih proteina. Rezultat, objavljen u Nature Human Behaviour, pokazao je da su socijalna izolacija i usamljenost povezane sa proteinskim obrascima vezanim za upalu, antivirusne odgovore i komplement sistem. ScienceDaily je, pozivajući se na istraživače sa Kembridža i saradnike, dodatno naglasio da se takvi obrasci uklapaju u veći rizik od bolesti srca, moždanog udara i dijabetesa tipa 2.
Važno je i to što studija razlikuje izolaciju od usamljenosti. Nije isto biti sam i osećati se sam. Neko može imati malo kontakata, a ne doživljavati to kao patnju, dok drugi može biti okružen ljudima i ipak osećati dubok nedostatak povezanosti. Upravo ta razlika čini temu medicinski ozbiljnom: telo možda ne reaguje samo na broj susreta, već i na subjektivni kvalitet društvenog života.
U vremenu kada se o mentalnom zdravlju više govori nego ranije, ovakvi nalazi pomeraju granicu rasprave. Usamljenost prestaje da bude samo intimna ili poetska tema i postaje faktor rizika koji se može pratiti i kroz molekule. To ne znači da laboratorija može izmeriti svu složenost ljudske bliskosti. Ali znači da savremena biologija sve jasnije potvrđuje ono što su ljudi odavno osećali: društvene veze nisu luksuz, već deo uslova pod kojima telo bolje opstaje.
S.B.
