Singapur je pokrenuo program koji stanovnike podstiče da svakoga dana najmanje 15 minuta zamene skrolovanje na telefonu čitanjem knjige. Učesnici za prijavljene sesije dobijaju digitalne novčiće koje mogu da pretvore u malu novčanu nagradu.
Program je deo inicijative ReadSG, višegodišnjeg nacionalnog projekta čiji je cilj izgradnja trajnih čitalačkih navika. Ideja nije da se čitanje pretvori u ozbiljan izvor zarade, već da mali podsticaj pomogne ljudima da započnu rutinu.
Za jednu evidentiranu sesiju čitanja učesnik dobija 20 virtuelnih novčića. Hiljadu novčića vredi jedan singapurski dolar, pa je potrebno završiti 50 dnevnih sesija da bi se stiglo do tog iznosa. Priznaje se najviše jedna sesija dnevno.
Nacionalni bibliotečki odbor Singapura navodi da je 15 minuta izabrano zato što predstavlja dovoljno kratak period da se lako uklopi u svakodnevni raspored. Cilj je da čitalac vremenom nastavi i bez spoljne nagrade.
Novac je u ovom slučaju više simbol nego glavna motivacija. Prava vrednost programa nalazi se u takozvanom efektu niza: kada korisnik beleži aktivnost iz dana u dan, teže mu je da prekine kontinuitet. Sličan princip koriste aplikacije za učenje jezika, hodanje i vežbanje.
O singapurskom eksperimentu pisao je „Guardian“, povezujući ga sa sve većom zabrinutošću zbog beskrajnog pregledanja kratkog sadržaja na društvenim mrežama. Takav način korišćenja telefona ne mora uvek biti štetan, ali može da potisne aktivnosti koje zahtevaju dužu pažnju.
Čitanje dužeg teksta traži pamćenje prethodnih delova, praćenje argumenata i stvaranje mentalne slike. Za razliku od brzog niza nepovezanih objava, knjiga zahteva da čitalac ostane uz istu temu dovoljno dugo da izgradi celinu.
Zanimljivo je da singapurski učenici već postižu veoma dobre rezultate na međunarodnim proverama čitalačke pismenosti. Program zato nije odgovor na potpuni nestanak čitanja, već pokušaj da se dobra veština očuva u okruženju u kojem se pažnja sve više deli između aplikacija.
Postoje i ograničenja. Sistem se oslanja na to da učesnik pošteno prijavi vreme, a finansijska nagrada je premala da bi sama po sebi privukla nekoga ko ne želi da čita. Takođe ostaje pitanje hoće li navika opstati kada podsticaj prestane.
Ipak, program može da pokaže da li se mehanizmi poznati iz društvenih mreža mogu upotrebiti u suprotnom smeru. Umesto nagrade za još jedan pogled na ekran, korisnik dobija podsticaj da se zadrži uz jednu priču ili ideju.
Najveći uspeh ne bi bio da država podeli mnogo digitalnih novčića, već da učesnici posle nekoliko meseci zaborave na nagradu i nastave da otvaraju knjigu zato što im je petnaest minuta čitanja postalo prirodan deo dana.
S.B.
