Velike zbirke snimaka životinjskog oglašavanja i savremeni sistemi veštačke inteligencije omogućavaju naučnicima da traže obrasce koje ljudsko uvo teško prepoznaje. Cilj nije samo razlikovanje pojedinačnih zvukova, već otkrivanje njihovog redosleda, konteksta i moguće uloge u životinjskim zajednicama.
Algoritam može da obradi hiljade sati snimaka kitova, ptica, slepih miševa ili slonova i grupiše pozive prema akustičkim sličnostima. Kada se podaci povežu sa ponašanjem, istraživači mogu da provere da li se određeni zvuk češće javlja tokom upozorenja, okupljanja grupe, udvaranja, traženja hrane ili prepoznavanja pojedinca.
Pojedini projekti idu korak dalje i pokušavaju da utvrde da li životinjske sekvence imaju strukturu nalik osnovnim pravilima jezika. Ipak, prepoznavanje pravilnosti nije isto što i prevod rečenice. Algoritam može pouzdano povezati poziv sa određenom situacijom, a da naučnici i dalje ne znaju šta taj zvuk znači životinji koja ga proizvodi.
„Guardian“ je u novom pregledu ove oblasti otvorio pitanje da li razvoj tehnologije za „razgovor sa životinjama“ prvenstveno zadovoljava ljudsku radoznalost ili može doneti stvarnu korist vrstama koje proučavamo.
Jedna praktična primena jeste zaštita životinja. Automatizovani sistem može prepoznati prisustvo retke vrste na osnovu zvuka, upozoriti na lovce, registrovati promenu migracionog puta ili utvrditi kada buka brodova remeti komunikaciju kitova. U šumi se mogu postaviti jeftini mikrofoni koji mesecima prikupljaju podatke bez stalnog prisustva istraživača.
Mnogo kontroverznija mogućnost jeste puštanje veštački proizvedenih poziva. Ako sistem generiše zvuk nalik upozorenju, životinje bi mogle promeniti ponašanje, napustiti područje ili doživeti stres. Zbog toga svako „obraćanje“ drugoj vrsti zahteva opreznija etička pravila od pukog snimanja.
Postoji i opasnost od ljudskog učitavanja značenja. Kada čujemo složen niz tonova, lako ga opisujemo kao ime, pitanje, pozdrav ili tugu. Takve oznake mogu biti korisne za objašnjenje, ali ne moraju tačno predstavljati iskustvo druge vrste.
Komunikacija takođe nije isto što i ljudski jezik. Pčelinji ples prenosi precizne podatke o pravcu i udaljenosti hrane, dok alarmni pozivi pojedinih majmuna mogu razlikovati vrste predatora. To su složeni sistemi, ali ne moraju posedovati otvorenu gramatiku i neograničenu sposobnost stvaranja novih značenja.
Veštačka inteligencija najviše pomaže u prvom koraku: pronalaženju obrasca u ogromnoj količini podataka. Konačno tumačenje zahteva terensko posmatranje, eksperimente i poznavanje ekologije vrste.
Možda uskoro nećemo voditi razgovor sa kitom kao sa čovekom, ali bismo mogli mnogo preciznije razumeti kada traži grupu, upozorava mladunče ili reaguje na buku. Za ugrožene vrste i njihova staništa to bi bilo važnije od bilo kakvog spektakularnog „prevodioca“.
S.B.
