Savremeni lekovi uglavnom se razvijaju za hiljade ili milione pacijenata, ali najređe genetske bolesti zahtevaju potpuno drugačiji pristup. Kada određenu mutaciju ima samo nekoliko ljudi, klasičan razvoj terapije često nije moguć ni vremenski ni finansijski.
Naučnici su zato napravili personalizovane lekove posebno prilagođene dvojici dečaka sa teškim oblikom epilepsije izazvanim promenama u genu SCN2A. Ovaj gen daje uputstvo za stvaranje proteina koji kontroliše električnu aktivnost nervnih ćelija. Određene mutacije čine neurone previše aktivnim i izazivaju napade koji mogu početi odmah nakon rođenja.
Nature je 24. jula predstavio rezultate terapije zasnovane na antisens oligonukleotidima, kratkim molekulima napravljenim da se vezuju za precizno određenu genetsku poruku. Cilj je bio da se smanji stvaranje problematičnog proteina, bez trajne promene same DNK.
Kod jednog deteta terapija je značajno smanjila broj napada, a zabeležen je i razvojni napredak koji ranije nije bio moguć. Drugi dečak takođe je pokazao poboljšanja, iako odgovori na ovakve eksperimentalne terapije ne moraju biti jednaki.
Antisens lekovi ponašaju se poput precizno izrađenih prekidača. Oni prepoznaju određeni deo RNK, privremene kopije genetskog uputstva, i sprečavaju ćeliju da proizvede preveliku količinu neželjenog proteina.
Prednost je u tome što se molekul može projektovati prema konkretnoj mutaciji. Nedostatak je što lek često mora da se daje direktno u tečnost oko kičmene moždine i da se povremeno ponavlja, jer njegov efekat nije trajan.
Razvoj terapije za samo jednu ili dve osobe otvara važna etička i regulatorna pitanja. Potrebno je brzo reagovati jer bolest napreduje, ali istovremeno obezbediti dovoljno dokaza da lek neće izazvati ozbiljnu štetu.
Standardna klinička ispitivanja sa velikim brojem učesnika ovde nisu moguća. Lekari zato koriste laboratorijske modele, ćelije pacijenta, genetske podatke i veoma pažljivo praćenje svakog simptoma.
Ovaj pristup neće biti jednostavno rešenje za sve retke bolesti. Izrada leka zahteva vrhunske laboratorije, stručnjake iz više oblasti i veliko finansiranje. Ipak, pokazuje da dijagnoza retke mutacije više ne mora automatski da znači da terapija nikada neće postojati.
Medicina se postepeno udaljava od ideje da isti lek mora odgovarati svakome. U najekstremnijem obliku, terapija budućnosti mogla bi nositi ne samo naziv bolesti već i genetski potpis jedne konkretne osobe.
S.B.
