Kitovi ulješure poznati su po izuzetno glasnim klikovima kojima pronalaze plen u potpunom mraku velikih dubina. Međutim, naučnici su sada detaljnije izmerili drugu vrstu zvuka koju proizvode odrasli mužjaci i zaključili da je reč o najjačim komunikacionim signalima zabeleženim kod bilo kog sisara.
Ovi spori, duboki klikovi razlikuju se od brzih zvukova koji se koriste za eholokaciju. Mužjaci ih proizvode u nizu sa većim razmacima, a signal može putovati kroz ogromne delove okeana. Najverovatnije služi za obaveštavanje drugih kitova o prisustvu, veličini i položaju životinje.
Phys.org je 3. avgusta preneo da izvorna jačina ovih komunikacionih zvukova prevazilazi ranije izmerene signale drugih sisara. Stručnjaci naglašavaju da poređenje decibela u vodi i vazduhu nije jednostavno, ali da su, u okviru podvodnih merenja, vrednosti izuzetne.
Zvuk se u vodi prenosi efikasnije i brže nego kroz vazduh. Zbog toga ga mnoge morske životinje koriste kao osnovno čulo na velikim udaljenostima. Svetlost brzo slabi sa dubinom, dok snažan niski zvuk može ostati prepoznatljiv kilometrima od izvora.
Ulješure su posebno prilagođene stvaranju zvuka. Njihove ogromne glave sadrže složen sistem vazdušnih prolaza, masnih struktura i tkiva koja fokusiraju klikove. Zvučni impuls nastaje kada vazduh prolazi kroz posebne strukture u nosnom sistemu, a zatim se odbija i usmerava kroz glavu.
Tokom lova ulješura šalje brze klikove i sluša odjek od lignji, riba i okolnih objekata. Kako se približava plenu, ritam postaje sve brži. Komunikacioni zvuci mužjaka imaju drugačiji tempo i verovatno nisu usmereni na pravljenje detaljne slike okoline.
Odrasli mužjaci mogu biti znatno veći od ženki i dostići dužinu veću od 15 metara. Nakon odrastanja često napuštaju porodične grupe u toplijim vodama i kreću se prema hladnijim područjima bogatim hranom. Tokom sezone parenja vraćaju se u oblasti u kojima borave ženke.
Duboki signali mogli bi pomoći mužjacima da se međusobno prepoznaju i procene bez neposrednog sukoba. Veliki fizički obračun predstavljao bi rizik čak i za snažne životinje, pa zvuk može služiti kao upozorenje ili „vizitkarta“ koja pokazuje veličinu i kondiciju pošiljaoca.
Naučnici su zvuke beležili nizovima hidrofona, podvodnih mikrofona koji omogućavaju određivanje položaja životinje. Da bi se procenila stvarna jačina na izvoru, nije dovoljno samo izmeriti signal na jednom mestu. Potrebno je znati udaljenost, dubinu i način na koji se zvuk širio kroz slojeve vode.
Temperatura, pritisak i salinitet utiču na pravac širenja. Okean nije jedinstvena zvučna prostorija, već sistem slojeva kroz koje se talasi lome, odbijaju i ponekad putuju mnogo dalje nego što bi se očekivalo.
Istraživanje ima značaj i zbog sve veće količine ljudske buke u morima. Brodski motori, seizmička istraživanja, građevinski radovi i vojni sonari mogu prekriti prirodne signale. Čak i veoma glasan kit može imati problem da prenese poruku ako se između njega i primaoca nalazi stalan izvor niskofrekventne buke.
Životinje tada mogu promeniti jačinu, ritam ili učestalost glasanja. Neke vrste potpuno napuštaju bučne oblasti. Takve promene mogu uticati na pronalaženje partnera, održavanje kontakta sa grupom i izbor staništa.
Ulješure imaju složen društveni život i koriste različite obrasce klikova. Pojedine grupe imaju prepoznatljive zvučne „dijalekte“ koji se prenose učenjem. Najnovija merenja pokazuju da komunikacija mužjaka možda funkcioniše na još većim prostornim razmerama nego što je ranije pretpostavljano.
Čovek na brodu često vidi samo kratko izranjanje, mlaz vazduha i rep koji nestaje ispod površine. Ispod vode, međutim, jedna životinja može poslati signal kroz tamu snagom koju nijedan drugi poznati sisar ne koristi za komunikaciju. Okean koji nama deluje tih zapravo je prostor ispunjen porukama, a neke od najmoćnijih dolaze iz dubina do kojih sunčeva svetlost nikada ne stiže.
S.B.
