Postoje serije kojima se vraćamo kao u stan dragih prijatelja. Znamo raspored nameštaja, poznajemo nečije male mane i već nas prva razmena pogleda nasmeje. „Frejzer” pripada tom krugu televizijskih priča: dovoljno je pomenuti braću Krejn, njihovog oca Martina i Dafni, pa da se pred ljubiteljima serije pojavi čitav poznati svet. Među odnosima koji su mu davali posebnu toplinu izdvaja se priča Najlsa i Dafni. Njihova privlačnost za publiku počiva na mnogo više od pitanja kada će dvoje likova konačno jasno reći šta osećaju.
Originalna serija emitovana je od 1993. do 2004. i trajala je jedanaest sezona, kako beleži arhiva američke Televizijske akademije. U njenom središtu bio je psihijatar Frejzer Krejn, kojeg je igrao Kelsi Gramer, dok je Dejvid Hajd Pirs tumačio njegovog brata Najlsa. Džejn Livs je kao Dafni donosila drugačiji ritam u porodične razgovore i svakodnevicu. Takva postavka omogućila je da se humor gradi na razlikama među ljudima koji dele prostor, a sasvim različito razumeju pristojnost, ukus, ljubav i sopstvenu važnost.
Za ponovno gledanje naročito su zahvalni trenuci u kojima se vidi koliko komedija zavisi od mere. Ponekad je dovoljno da glumac sačeka deo sekunde pre odgovora ili da pogled traje malo duže nego što bi lik želeo. Najlsova uglađenost tada može da se sudari sa nesigurnošću, a svakodnevni razgovor da dobije drugi smisao. Gledalac uživa upravo zato što vidi više nego učesnici scene. To je ona prijatna pozicija iz koje bismo najradije nekome šapnuli savet, ali ipak ostajemo da sačekamo kakvu će novu zabunu sam napraviti.
Koliko je pažnje ulagano u ovu televizijsku komediju vidi se i u evidenciji Televizijske akademije, koja beleži priznanja za glumu, montažu, zvuk i scenografiju. Takvi podaci podsete da osećaj spontanosti nastaje zajedničkim radom mnogo ljudi. U dobroj sceni teško primećujemo gde prestaje tekst, a počinju glumački ritam, kadar i rez. Sve deluje kao da se upravo dogodilo. Zbog toga povratak staroj epizodi može biti zanimljiv i kada već znamo poentu: ovog puta primetimo reakciju u pozadini, mali zastoj ili detalj koji nam je ranije promakao.
Nostalgija pri tom ne mora da znači da je nekada sve bilo bolje. Može jednostavno da bude zadovoljstvo zbog susreta sa nečim što dobro poznajemo. Stara komedija dopušta da pažnju usmerimo na detalje umesto na pitanje šta će se sledeće dogoditi. Uz to, isti prizor u različitim godinama može da nam bude smešan iz drugih razloga. Ono što smo nekada gledali samo kao ljubavnu zabunu kasnije možda prepoznamo kao priču o stidu, strpljenju ili potrebi da nas neko vidi malo jasnije nego što mi uspevamo da pokažemo.
Povod za novo prisećanje dao je današnji razgovor Gardijana sa Džejn Livs i Dejvidom Hajdom Pirsom o Dafni i Najlsu. Reč je o osvrtu na poznatu televizijsku priču, koji lepo otvara pitanje zašto nam neka izmišljena lica ostanu tako bliska. Verovatno i zato što uz njih prepoznajemo nešto svoje: nespretan pokušaj da ostavimo dobar utisak, previše razmišljanja pred običnom rečenicom ili olakšanje kada nas neko razume. U takvom gledanju nema žurbe da se stigne do kraja. Dovoljni su poznati glasovi, nekoliko dobro odmerenih šala i pola sata u društvu koje ume da popravi veče.
S.B.
