Zamislite takmičenje na kojem vas niko ne požuruje da ustanete, krenete brže ili oborite lični rekord. Umesto startnih blokova čeka vas krevet, a umesto zagrevanja treba da se udobno smestite. Upravo takav prizor stiže iz Tokija, gde je organizovano nadmetanje u spavanju sa nagradom od dva miliona jena. Već sama zamisao zvuči kao šala koju bismo izgovorili u ponedeljak ujutru. Ovde je, međutim, dobila stvarne učesnike, krevete i proglašenje rezultata. Za promenu, najzanimljivije je bilo upravo ono što se nije odvijalo u žurbi.
Iza događaja stoji proizvođač dušeka Koala, pa je reč o promotivnom takmičenju sa neobičnim pravilom: glavna aktivnost učesnika bio je odmor. Dok su ležali u krevetima, njihov san pratili su uređaji. U snimku koji je objavio Juronjuz vide se uspavani takmičari, pomeranje pod pokrivačima i osoblje koje ih nežno budi. Takav prizor ima komičnu, gotovo filmsku privlačnost. Sve ono što se u uobičajenom nadmetanju smatra pauzom ovde postaje centralni događaj, a mirna soba preuzima ulogu arene.
Organizatori su događaj povezali sa razgovorom o dugom radnom vremenu i manjku odmora u Japanu. Jedna učesnica rekla je da bi novac iskoristila za troškove selidbe i novi krevet. Taj sasvim praktičan plan lepo spušta priču na zemlju: iza neobičnog naslova nalaze se ljudi sa običnim životnim potrebama. Ipak, ovo takmičenje ne treba posmatrati kao naučni eksperiment niti iz njega izvlačiti univerzalne zaključke o kvalitetu sna. Njegova najjasnija poruka nalazi se u samoj ideji da odmor na trenutak dobije pažnju koju obično poklanjamo nekoj velikoj aktivnosti.
Zanimljiv je i mali paradoks cele zamisli. Da biste odmarali, najprijatnije je da ne mislite na rezultat, a ovde je odmor stavljen u okvir nadmetanja. Upravo zbog toga priča tako lako izmami osmeh. Možemo da zamislimo razgovor u kojem neko objašnjava da se ozbiljno priprema za takmičenje tako što bira udoban položaj i zatvara oči. Naravno, u svakodnevnom životu san nema sudiju ni tabelu. Niko ne mora da osvoji prvo mesto da bi zaslužio da isključi obaveštenja i mirno završi dan. Ta jednostavna misao možda je prijatnija i od same novčane nagrade.
Poseban deo humora krije se u tome što je ovakvu vest lako prepričati u jednoj rečenici, a odmah zatim počinje razgovor. Ko bi se prijavio, ko bi se razbudio baš kada treba da zaspi, a ko bi prespavao i sopstveno proglašenje? To su zamišljene situacije u kojima svako prepoznaje nekog iz društva. Događaj zato može da bude zanimljiv i ljudima koje ne privlače takmičenja.
Njegova vedrina dolazi iz preokretanja poznatog pravila da se za nagradu obavezno mora raditi nešto brzo, glasno ili fizički zahtevno.
Vest iz Tokija zato se može čitati kao kratka pauza između mnogo glasnijih priča. Ne traži od čitaoca da nauči novu veštinu, napravi plan ili proveri koliko je danas bio uspešan. Dovoljno je da ga podseti koliko neobično zvuči kada se nešto tako obično kao spavanje pretvori u javni događaj. Kod nas bi se sigurno našao neko da uz osmeh kaže kako za takvu disciplinu već godinama trenira nedeljom posle ručka. A možda je baš to najlepši završetak ove priče: malo humora, malo prepoznavanja i misao da sasvim običan predah ponekad zaslužuje više poštovanja.
S.B.
