Postoje predeli u kojima jesen deluje kao da je neko pažljivo birao nijansu za svako drvo. U američkom Vermontu takvu sliku stvaraju šume, blage planinske linije i naselja između kojih se smenjuju crvena, zlatna i narandžasta. Čuveni natkriveni mostovi dodaju prizoru nešto gotovo filmsko, ali glavni posao ipak obavlja priroda. Za uživanje u ovakvom pejzažu nije potrebno mnogo aktivnosti. Ponekad su šetnja, pogled sa puta i kratko zaustavljanje pored vode sasvim dovoljni da se dan zapamti bolje od detaljno isplaniranog programa.
Posebnu privlačnost imaju Zelene planine i okolina mesta Stou, gde se jesenji prizori mogu povezati sa pešačenjem i vožnjom bicikla. Ipak, lišće ne menja boju po jedinstvenom rasporedu koji važi za celu državu. Nadmorska visina, vrste drveća i vremenske prilike utiču na to kada će određeni predeo izgledati najupečatljivije. Zato fotografija iz jednog kraja nije obećanje da će istog dana sve doline i padine izgledati isto. Upravo ta promenljivost daje putovanju posebnu draž: pejzaž se posmatra kao nešto živo, a ne kao gotova scenografija.
Turistička organizacija Vermonta navodi da je oko 78 odsto njegove površine pod šumom. Promene boja počinju tokom septembra, a najizraženije faze uglavnom se smenjuju od kraja septembra kroz oktobar, zavisno od područja. Viši predeli obično prednjače, dok se u nižim krajevima sezona može razvijati kasnije. Ni opalo lišće ne znači da je svaka lepota završena. Kada se krošnje prorede, otvaraju se drugačiji pogledi na brda i kuće. Za nekoga ko voli mirnije prizore, upravo taj deo jeseni može imati poseban šarm, bez potrebe da se juri savršeni trenutak.
U izboru jesenjih odredišta koji je danas objavio CNN, Vermont se izdvaja kao mesto na kojem pejzaž nosi dobar deo doživljaja. Zanimljivo je i šta se iza tih boja zapravo događa. Tokom sezone rasta zelenilo lista prekriva druge pigmente, a kako se njegova uloga menja, žute i narandžaste nijanse postaju vidljivije. Crvene boje povezane su sa pigmentima čijem stvaranju mogu pogodovati sunčani dani i hladnije noći. Iza prizora koji rado fotografišemo, dakle, stoji niz malih promena koje se odvijaju iz dana u dan, gotovo neprimetno dok ne pogledamo čitavu padinu.
Uživanje u jesenjem pejzažu ima i jednu prijatnu osobinu: isti pogled ne traži od svih isto. Neko će želeti fotografiju, neko kratku šetnju, a neko klupu na kojoj može da sedi bez posebnog plana. Nema potrebe da se svaka pauza pretvori u obilazak još jednog mesta. Na ovakvom putovanju i sasvim običan prizor, mokar list na ogradi ili odraz krošnje u vodi, može ostati upečatljiviji od široke panorame. Lepota je dostupna i u detalju, naročito kada joj damo malo više vremena nego inače.
Ova priča može lepo da se čita i bez namere da se odmah pakuje kofer za Ameriku. Svako ko je u oktobru šetao Fruškom gorom zna zadovoljstvo kada poznata staza odjednom dobije drugačiji izgled. Vermont je raskošan podsetnik da putovanje ne mora uvek da počiva na novom objektu, atrakciji ili velikom događaju. Ponekad je dovoljan isti predeo u drugom godišnjem dobu. Uz malo strpljenja, priroda ponudi sasvim novu sliku, a nama ostaje najprijatniji deo posla: da zastanemo, pogledamo i ne požurimo baš odmah dalje.
S.B.
