Ljubav ume da zakomplikuje i najjednostavniji razgovor, a kada joj se pridruže prerušavanje i pogrešne pretpostavke, pozorište dobija odličan materijal. Šekspirova komedija „Kako vam drago” već vekovima koristi upravo tu kombinaciju. Nova postavka Kraljevske Šekspirove kompanije vraća u središte pažnje Rozalindu, junakinju koja dobro razume koliko se ljudi drugačije ponašaju kada misle da razgovaraju sa nekim drugim. Predstava se igra u Stratfordu, gradu čije je ime gotovo nerazdvojno od pisca, ali njene ljubavne nedoumice lako prelaze granice i epohe.
U ovoj postavci Rozalindu igra Džonatan Grof, koji prvi put nastupa sa tom kompanijom. Režiju potpisuje Danijel Evans, a ansambl čine muški glumci. Fisajo Akinade tumači Seliju, dok je Orlando poveren Eliotu Barnsu-Vorelu. Prema zvaničnoj najavi pozorišta, predstava je na repertoaru do 7. novembra. Izbor podele otvara dodatni prostor za igru identitetima, koja već postoji u samom komadu. Publika tako prati nekoliko slojeva pozorišne pretpostavke, ali za uživanje u komediji nije potrebno da ih unapred razloži kao zadatak iz književnosti.
U osnovi priče je Rozalindin odlazak u Ardensku šumu sa Selijom i njeno prerušavanje u mladića Ganimeda. Kada se pojavi zaljubljeni Orlando, nastaje prilika za neobičnu proveru njegovih osećanja. On razgovara sa osobom za koju ne zna da je upravo žena koju voli. Šekspir od toga pravi prostor za duhovite susrete, ispitivanje ljubavnih predstava i blago zadirkivanje onih koji misle da savršeno razumeju sopstveno srce. Šuma postaje mesto gde se poznata pravila olabave, pa likovi mogu da probaju drugačije načine da govore, vole i vide sebe.
Da nova predstava ima privlačnu scensku energiju sugeriše i današnja povoljna kritika u Gardijanu. Za širu publiku najzanimljivije je koliko je polazna situacija i dalje prepoznatljiva. Ljudi i danas pred simpatijom biraju reči, uvežbavaju samouverenost i ponekad lakše pokažu iskrenost kada misle da ništa važno nije na kocki. Pozorište tu svakodnevnu nespretnost uvećava taman toliko da postane smešna i nežna. Niko ne mora da ima sopstveno iskustvo šumskog prerušavanja da bi razumeo razliku između hrabrog plana kod kuće i stvarnog razgovora sa osobom koja mu se dopada.
Draž prerušavanja u komediji je i u tome što oslobađa govor. Lik pod drugim imenom ponekad izgovori ono što bi inače prećutao, dok sagovornik postane otvoreniji jer pogrešno procenjuje situaciju. Publika istovremeno prati razgovor i njegov skriveni smisao. Između ta dva nivoa nastaje smeh, ali i prostor za nežnost prema ljudskoj nesigurnosti. Tako stari zaplet može da ostane živ i kada se kostimi, način govora i scenski prostor promene. Potreba da budemo prihvaćeni ostaje dovoljno poznata svakoj novoj publici.
Ovakve postavke podsećaju zašto klasici opstaju u repertoaru: svaka generacija glumaca može ponovo da im pronađe ritam, boju i humor. Tekst ostaje poznat, ali je susret na sceni svaki put nov. I novosadskoj publici, navikloj na različita čitanja velikih dramskih dela, bliska je ta radost kada davno napisana replika zazvuči sasvim današnje. „Kako vam drago” za to nudi zahvalan teren, jer uz sve igre i zabune ostavlja mesta za toplinu. Iza kostima, lažnih imena i mudrovanja ostaju ljudi koji pokušavaju da se sporazumeju. To je tema koja teško izlazi iz mode.
S.B.
