Ljudi vole utešne formule, a jedna od najomiljenijih glasi ovako: ako sam danas trenirao, nekako sam poništio sve ostalo. Upravo tu udobnu ideju Futura razbija u jučerašnjem tekstu o sedentarizmu. Povod je novo istraživanje koje pokazuje da predugo sedenje može umanjiti deo koristi fizičke aktivnosti, odnosno da nije svako kretanje dovoljno da nadoknadi ceo dan proveden u stolici, na kauču ili u automobilu. Futura pritom jasno razlikuje fizičku aktivnost od sedentarizma: čovek može biti “aktivan” po klasičnim merilima, a ipak previše sedeti tokom većeg dela dana. To je upravo onaj detalj koji menja ton cele priče. Problem više nije samo da li vežbate, nego i kako ostatak dana izgleda između tih aktivnosti.
U tome ima nečeg veoma savremenog i pomalo ironičnog. Društvo je razvilo čitavu kulturu treninga, praćenja koraka, pametnih satova i sportskih ciljeva, a istovremeno je svakodnevicu pretvorilo u dugačak niz sedećih položaja. Futura ovde zahvata baš tu pukotinu: telo ne meri samo intenzitet jednog sata, nego zbir čitavog dana. Ako su mišići, krvotok i metabolizam veći deo vremena u režimu nepomičnosti, onda kasniji nalet aktivnosti nije uvek dovoljna protivteža. Odatle i rastuća važnost kratkih prekida sedenja, ustajanja, hodanja i sitnih promena koje ne zvuče herojski, ali deluju fiziološki veoma razumno.
Možda je upravo to i razlog zbog kog je ova tema toliko korisna. Ne traži da čovek postane sportista, nego da prestane da zamišlja zdravlje kao jednu dnevnu epizodu koja kupuje oprost za sve ostalo. Savremeno telo živi u fragmentima: malo hoda, malo sedi, malo gleda u ekran, malo se napreže. I zato mu više odgovara logika raspoređenog pokreta nego logika jednog herojskog treninga usred opšte nepokretnosti. Kada Futura kaže da predugo sedenje može “pojesti” deo koristi vežbanja, to nije kazna za one koji vežbaju premalo. To je naprosto podsetnik da organizam ima duže pamćenje nego što mu mi obično priznajemo.
S.B.
