Kad se u javnosti pojavi rečenica „sir štiti mozak”, obično je to znak da je vest prebrzo progutana. Ono što je zapravo interesantno u analizi koja je poslednjih dana kružila naučnim servisima jeste dužina praćenja: podaci su se skupljali oko 25 godina, što je retkost, jer tek dug period pokaže šta je navika, a šta slučajnost. U takvim studijama traže se obrasci, ne čuda: ko je imao stabilniji jelovnik, ko je više šetao, kakav je bio pritisak, šećer, san i društveni život, pa tek onda gde se u sve to uklapa ishrana.
Upravo tu je „kvaka”: namirnica ne deluje izolovano. Sir može biti deo uravnoteženog jelovnika, ali može biti i signal navika koje ne idu u prilog zdravlju (više soli, manje povrća, previše prerađene hrane). Ono što ovakvi radovi pokušavaju da kažu nije „jedite X”, nego „gledajte širu sliku”: demencija je najčešće zbir godina, a ne posledica jedne večere.
Tek u drugom planu dolazi zanimljiv detalj koji su preneli i britanski univerzitetski kanali: u određenim kombinacijama navika, pojedine namirnice se pojavljuju kao mali, ali stabilni pokazatelji razlike. To je korisno kao smernica, ne kao recept. U praksi, najviše štiti ono što se ponavlja: kretanje, dobar san, kontrola pritiska i šećera, i jelovnik koji ne skače iz krajnosti u krajnost. Ako vam sir u toj priči ostane kao mali, ukusni „kamenčić”, u redu je — ali put je i dalje ceo mozaik.
S.B.
