Pojedini ljudi u osamdesetim godinama pamte imena, događaje i detalje gotovo jednako dobro kao osobe koje su nekoliko decenija mlađe. Naučnici ih nazivaju superstarcima, ali veliko genetsko istraživanje pokazuje da njihova izuzetna sposobnost verovatno ne potiče samo iz jednostavne kombinacije poznatih gena.
Istraživači su očekivali da superstarci imaju manje genetskih varijanti povezanih sa Alchajmerovom bolešću ili veći broj zaštitnih varijanti koje usporavaju propadanje mozga.
ScienceDaily je 25. jula objavio da je genetski profil ovih ljudi bio iznenađujuće sličan profilu drugih starijih osoba. Nisu pronađene velike razlike koje bi omogućile da se superstarac prepozna običnim genetskim testom.
To ne znači da geni nemaju nikakvu ulogu. Moguće je da veliki broj sitnih genetskih efekata deluje zajedno ili da su važne varijante koje još nisu dovoljno proučene. Ipak, izgleda da odgovor ne leži u jednoj jednostavnoj zaštitnoj mutaciji.
Superstarci se obično definišu kao osobe starije od 80 godina čiji rezultati na testovima pamćenja odgovaraju ljudima starim između 50 i 60 godina. Njihove sposobnosti nisu samo posledica visokog obrazovanja ili čestog rešavanja ukrštenica, iako mentalna aktivnost može biti korisna.
Ranija istraživanja pokazala su da pojedini superstarci imaju deblji moždani korteks, bolje očuvane neurone i drugačiju aktivnost imunskih ćelija u mozgu. Često održavaju i snažne društvene veze, ostaju fizički aktivni i nastavljaju da uče.
Te osobine teško je razdvojiti. Dobar društveni život može povećati mentalnu aktivnost, dok bolje zdravlje omogućava više kretanja i kontakata. Istovremeno, očuvan mozak olakšava nastavak takvog načina života.
Naučnici zato sve više razmatraju mogućnost da je izuzetno starenje rezultat kombinacije biologije, okruženja, navika i slučajnosti, a ne jednog velikog faktora.
Istraživanje je važno jer postavlja granicu genetskim objašnjenjima. Da su razlike jednostavne, bilo bi dovoljno analizirati DNK i unapred znati ko ima najveću šansu da zadrži dobro pamćenje.
Za sada tajna ostaje složenija. Superstarci možda ne duguju mladalačko pamćenje jednom posebnom genu, već čitavom nizu zaštitnih procesa koje nauka tek treba da poveže.
S.B.
